уторак, 28. децембар 2010.

Политика

Политика, 25. децембар 2010.
У суботњем Политикином Културном додатку изашао је приказ књиге "Последња византијска Царица".

понедељак, 27. децембар 2010.

Радио Светигора


На радио "Светигори" недавно је објављен наш чланак "Последња византијска Царица". Можете да га прочитате овде.

петак, 17. децембар 2010.

Водич за живот


Овде можете да прочитате наш чланак објављен у часопису "Водич за Живот" (бр. 2, новембар 2010, стр. 104-105):

Прича о српској принцези
која је шест деценија седела на константинопољском престолу
и била мајка двојице последњих источноримских царева

ПОСЛЕДЊА ВИЗАНТИЈСКА ЦАРИЦА

Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.

петак, 10. децембар 2010.

Поглед на Константинопољ

Constantinople in Byzantine times - view from the sky

"У Константиновом граду све је било широко и пространо. Подигнут као и Рим на седам брежуљака, сав од белог мермера, попут правих царских двери васељене Град је гледао на два континента, на Европу и Азију. Његове луке, са чистом и дубоком водом, могле су да приме хиљаде бродова и галија, што је престоницу и тада чинило једним од највећих лучких градова на свету. Цариград је био опасан венцем моћних зидина, као и високим, тврдим пирговима, који би већ и појединачно издвојени свакако заслуживали дивљење. Градски зидови имали су облик троугластог штита чије су две стране браниле прилаз са мора, а трећа са копна. Морске зидине су се дизале над Златним рогом и Мараморним морем. Од Влахерне на северу, која лежи изнад залива Златни Рог, до Златних врата на југу, са којих је отворен видик на Мраморно море, у дужини од шест миља пружао се троструки копнени зид који је кроз историју сваки пут представљао непремостиву препреку за освајаче. Затим се од Златних врата дуж обале Мраморног мора у дужини од готово седам миља простирао морски зид, све до Манганског манастира који је стајао на обали Босфора с погледом на другу страну мореуза, на Малу Азију. Одатле па све до Влахерне, где се круг затвара, морски зид у дужини од још шест миља гледао је најпре на Босфор а затим на залив Златни рог и на латинску Перу са његове друге стране". (51)

Опис Манојла Хрисолора из писма Јовану
VIII (Бреје, 84-85). (52)

понедељак, 06. децембар 2010.

Једина византијска Царица Српкиња

Драгутин Анастасијевић (1877-1950)
"Од свих српских принцеза само једна је имала част да се уда за ромејског самодршца и уздигне у достојанство Августе. Та једна била је управо Јелена Драгаш, ћерка Константина Дејановића" (42)


Види: Драгутин Анастасијевић, Једна византиска царица Српкиња, Београд 1939 (одштампано из Браства, књ. XXX). (42)

субота, 27. новембар 2010.

Константин Драгаш и Света Гора

Једно од светогорских пристаништа (манастир Григоријат)
"После смрти деспота Јована 1378. године, Јеленин отац Константин Драгаш постао је господар читаве државе. Крајем XIV века он је био један од најмоћнијих обласних господара на Балкану. Захваљујући пре свега приходима од рудника ковао је сопствени новац, а почео је да зида и задужбину, манастир Светог Јована Богослова. Такође, великодушно је помагао Хиландар и друге светогорске манастире". (35)


Види: Милош Благојевић, Закон господина Константина и царице Јевдокије, ЗРВИ 44, 2007, 448-458. (35)

субота, 20. новембар 2010.

Струмица

Манастир Богородица Елеуса код Стумице (из 1080. године)
"Јован и Константин са својом мајком царицом Евдокијом све чешће су боравили у Струмици, где су од тада повремено издавали и повеље, мада је Велбужд до краја остао административни центар њихове државе". (34)


Јован Хаџи-ВасиљевићДрагаш и Константин Дејановићи и њихова држава (докторска дисертација на Философском факултету Бечког университета, објављена као посебан отисак из "Просветног Гласника"), Београд, 1902, стр. 36-37. (34)

недеља, 14. новембар 2010.

Путовања

Краљица Јелена Анжујска и њен син краљ Милутин
(фреска из Грачанице, 1324)
Поклоничка путовања попут овога које је описано у другом поглављу књиге представљала су у Србији у XIV веку сасвим уобичајену ствар. Није била реткост ни да се искористе и у политичке сврхе. Такво је на пример било путовање краљице Симониде, четврте супруге Теодориног деде краља Милутина, која је најпре пошла у Београд, где се састала са Каталином, женом краља Драгутина, а затим су обе пошле у манастир Градац како би се поклониле гробу Милутинове и Драгутинове мајке, краљице Јелене (види: Архиепископ Данило, Живот краљице Јелене, у: Животи краљева и архиепископа српских, СКЗ, Београд 1935, стр. 72 и даље). (18)

петак, 12. новембар 2010.

Деспот Дејан и задужбине Дејановића

Поседи деспота Дејана (према Миодрагу Рајичићу)
Опис деспота Дејана и његове супруге дат је према фресци из цркве Св. Јована Богослова у селу Белову (М. Рајичић, Севастократор Дејан, стр. 20-21). Ова црква се као Дејанова задужбина помиње и у студији академика Владимира Р. Петковића, Стари српски споменици у Јужној Србији (1924): "У области Ћустендила (турско име Константинове Бање, седишта Константина Драгаша) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.) у којој Бугари беху до ногу потучени, па у њој погибе и њихов цар Михаил, подиже на месту на коме се он за време битке налазио са својим штабом.

петак, 05. новембар 2010.

Велбужд

Велбужд - остаци средњевековног утврђења на падинама Осогова
"Може се рећи да су прве године живота принцезе Јелене... биле обележене непомућеном срећом и спокојством. Провела их је у утврђеном граду Велбужду где се у то време налазио очев двор. Град се уздизао на шумовитим планинским обронцима, изнад широке долине којом је протицала река Струма". (11)

Велбужд се данас налази у Бугарској и зове се Ћустендил (Кјустендил – "Константинова бања").  Овај назив дали су му Турци управо по Јеленином оцу, Константину Драгашу, коме је град био престоница. Код Велбужда, који је по свему судећи у састав средњевековне српске државе ушао још у време краља Милутина,  одиграла се 28. јула 1330. године велика битка у којој је војска Јелениног деде краља Стефана Дечанског, и његовог сина, краљевића Душана, потукла бугарску војску. У бици је погинуо и бугарски цар Михаило. (11)

среда, 20. октобар 2010.

Евдокија Комнина

Зграда САНУ у Кнез Михаиловој улици у Београду,
седиште Византолошког института
Евдокија Комнина, друга жена Константина Драгаша, била је ћерка трапезунтског цара Алексија ΙΙΙ (1349-1380) и Теодоре Комнине. Више о њој види:
Иван Ђурић, "Евдокија Комнина и њен муж Константин Драгаш"
Зборни радова Византолошког института 22 (12) (1983), 259-272. (10)

четвртак, 07. октобар 2010.

Цар Душан

Фреска из манастира Лесново (око 1350)
"О посебној наклоности коју је цар Душан показивао према севастократору Дејану сведочи и начин на који га је ословљавао: 'достовјерни, и многољубими, и всесрдачни, и брат царства ми'. Дејан је дакле био уважени Душанов великодостојник, његова десна рука и први саветник који би, у складу са ондашњим обичајним правом, под одређеним околностима Цара могао чак и да наследи". (10)

"...достовјерни, и многољубими, и всесрдачни, и брат царства ми" - из Даровне повеље цркви у Архиљевици (Miklosich, Monumenta Serbica, 143). (10)
"...који би, у складу са ондашњим обичајним правом, под одређеним околностима Цара могао чак и да наследи" - Јован Хаџи-Васиљевић, Драгаш и Константин Дејановићи и њихова држава (докторска дисертација на Философском факултету Бечког университета, објављена као посебан отисак из "Просветног Гласника"), Београд, 1902, стр. 12. (10)

недеља, 03. октобар 2010.

Мошти свете Ипомоније

Inside the monastery of St. Patapius
Мошти свете Ипомоније, последње византијске царице, данас се чувају у женском манастиру Светог Патапија недалеко од Лутракија, градића у Коринтском заливу. Њен спомен у Грчкој се прославља два пута годишње: на дан царичиног упокојења (по Сфранцесу упокојила се 23. марта 1450. године) и на дан пада Константинопоља и погибије њеног сина Константина XI Драгаша Палеолога (29. мај 1453). (212)

субота, 18. септембар 2010.

Света Ипомонија

Купола цркве Богородица Памахаристос у којој је Генадије Схоларије
столовао као Константинопољски патријарх од 1456. године

"Пошто је завршио са излагањем опште поуке о девет плодова Духа Светога, Генадије Схоларије се, приводећи беседу крају, поново окренуо цару Константину и обратио му се следећим речима:
'Управо од поменутих девет плодова, како видиш најплеменитији Царе, справља се лек који отклања бол, или боље рећи лек који омогућава трпљење бола. Тај лек одмах, а не тек после дужег времена, ослобађа оне што желе да га приме од зала која их погађају услед претеране жалости, или уопште не дозвољава да их она задесе, јер када се попије он има и превентивно дејство. Управо тај лек је против сваке недаће у животу узимала славна покојница, наша Господарица, најсветија међу царицама, непрестано га приносећи својој души. Смешом ових духовних плодова она је чистила себе од сваке отровне жалости. А пре ње тај су лек пили и сви други васпитаници Божији'". (227)

петак, 17. септембар 2010.

Улога Византије

John Argyropoulos (1415-1487) 
as depicted by Domenico Ghirlandaio in 1481.
"За разлику од пада Цариграда из 1204. године, који је био сасвим неочекиван, турско освајање је сада деценијама доживљавано као нешто што ће се неминовно догодити, чиме је многим Ромејима остављена могућност да на време потраже уточиште на Западу, углавном у Италији која се увелико будила и где је започињао нови живот, полетан, пун интересовања и дивљења за достигнућа јелинско-римске културе. Одлазећи у Италију, учени византинци носили су своја знања и древне књиге, остатке цивилизације која је без прекида трајала од времена античке Грчке, више од две хиљаде година. Зато је с правом речено како је улога Византије била да сачува плодове те цивилизације и преда их народима Европе кад буду зрели да благо приме. Јован Аргиропул, истакнути припадник последње генерације професора Константинопољског универзитета, избегао је прво у Француску, да би након тога држао катедру у Риму. Међу његовим ученицима био је и Јохан Решлин, пионир немачког хуманизма и зачетник проучавања грчког језика и античке културе у Немачкој..." (231)

четвртак, 16. септембар 2010.

Беседа на царичином гробу

Унутрашњост главне цркве манастира Пантократор
(данас Мула Зејрек џамија)
"После сахране, у цркви манастира Пантократор, где су се близу Манојловог и Јелениног гроба налазили и гробови њихових синова Андроника, Теодора II, као и Јована VIII и његове супруге Марије Комнине, одржана је служба за покој душе Царице-мајке. Пространа манастирска порта, и поред прохладног, тмурног времена и слабе кише која је непрекидно сипила, била је пуна поданика који су жалили за својом добром владарком. У току службе славни беседник Георгије Схоларије, од скора игуман манастира са монашким именом Генадије, пред Константином XI који је седео на трону са његове леве стране, пред државним и црквеним великодостојницима присутним у главном манастирском храму и окупљеним народом одржао је следећу беседу. 'Пресветли Самодршче! Блажена и славна мајка твога владарства и господарка свих Римљана, као ни једна друга од оних које су се икада налазиле у том рангу, изазива уједно и жалост својом смрћу, и утеху својом превеликом врлином, уливајући то двоструко расположење не само теби, свом најмилијем сину и Цару, него и читавом овом Граду и свим Римљанима, или Јелинима који ће касније да сазнају за њено упокојење...'" (213)

недеља, 12. септембар 2010.

Монахиња Ипомонија

Hagia Sophia: The Deisis mosaic (probably dates from 1261)
"Сад кад се Јован полако опоравља – размишљала је – и када ће Константин, који му се и иначе увек налазио при руци, бити ту да га подржи и замени, прави је тренутак да се она повуче како би се читавим својим бићем посветила Богу и припремању своје душе за прелазак у вечност. Стога се одрекла живота у свету, разделила је највећи део свог имања сиромасима, обукла монашке ризе и почела да се подвизава иночким подвигом. На монашењу Царица је добила ново име: Ипомонија. Свакоме ко ју је познавао одмах је било јасно одакле оно: реч 'ипомони' на грчком означава 'постојаност' и 'трпљење', а код царице Јелене, која је без сумње била пуна врлина, одувек се посебно истицала управо врлина трпљења. 

субота, 11. септембар 2010.

Фирентинска унија

Учесници сабора у Фиренци на фресци Б. Гоцолија 
(Benozzo Gozzoli's Journey of the Magi, in the Palazzo Medici Riccardi in Florence, 1459–61)
"Цар је веровао, као уосталом и многи његови поданици,  да помоћ Царству у одбрани од Турака може да стигне једино из земаља западне Европе, и да би папа могао да је обезбеди одмах након успостављања Уније између Православне и Римокатоличке цркве, које су због питања вере и црквеног поретка већ вековима биле раздвојене. Међу бројним угледним људима који су кренули из Константинопоља, поред Цара били су васељенски патријарх Јосиф ΙΙ и двадесетак архијереја, али посебно су се истицала двојица: образовани Висарион, Плитонов ученик из Мистре, митрополит Никеје и потоњи кардинал Римске цркве, и Марко Евгеник који је те године, после упокојења старог Ефеског митрополита, на задовољство Царице-мајке која је о њему одувек имала високо мишљење, изабран на ову древну, апостолску катедру, а уз то је имао пуномоћ да говори и у име три источне патријаршије. 

среда, 08. септембар 2010.

Деспот Андроник Палеолог

Манастир Пантократор (данас Мула Зејрек џамија)
The Monastery of St. Saviour Pantokrator (today Zeyrek Mosque)
"Године 1429. Царица-мајка је још једном у жалости: умро је њен трећи син, Солунски деспот кир Андроник. Сахранили су га у манастиру Пантократор где је и провео последње године живота. Од рођења је био слабог здравља, а уз то је и тешка болест, коју је преживео као сасвим мали дечак у Мореји, оставила трагове на његовом телу и његовој души: био је повучен, несигуран у себе и неповерљив чак и према најближим особама...

недеља, 05. септембар 2010.

Kleope Malatesta

Постоји претпоставка да је ово портрет деспотице Клеопе
"...брак између Царичиног млађег сина, деспота Теодора II, и Клеопе Малатеста. Теодор се у своју седамнаестогодишњу невесту заљубио на први поглед. Многи ондашњи писци, попут Георгија Гемиста Плитона, Висариона Никејског, Нићифора Хиласа или Димитрија Папагоменоса дивили су се принцезиној лепоти, складу њеног духа и тела, њеној мудрости и благости. Иако је пре венчања деспот Теодор морао да обећа да ће поштовати Клеопине верске назоре, она је недуго по доласку у Мореју сама решила да прихвати Православље и при својој одлуци је остала упркос свим претњама екскомуникацијом које су стизале из Рима". (133-134)

субота, 04. септембар 2010.

Ана Васиљевна Палеологина - Царица Рускиња

Monastery of the Mother of God of Konstantinos Lips
(today Fenari Isa Mosque), photo: M. S.
"...Но, недуго потом Цариград је погодила велика епидемија куге која је поред других многобројних жртава покосила и седамнаестогодишњу благочестиву царицу Ану Васиљевну Палеологину. Сахрањена је у познатом манастиру Константина Липса у присуству Цара и Царице, принчева, архоната и дворана. Њена смрт дубоко је ожалостила и Јелену и све на двору, и уопште све житеље Цариграда, као и Јована, кога је вест о Анином упокојењу затекла на Пелопонезу. Он је због својих владалачких обавеза често и дуго одсуствовао из престонице, па није ни имао прилике да боље упозна своју невесту". (128)

четвртак, 02. септембар 2010.

Γεώργιος Πλήθων Γεμιστός

Georgios Gemistos Plethon (1355-1452) by Benozzo Gozzoli 
"...Мада су се зачеци одвајања философије од богословља могли уочити још неколико векова раније, у делима ромејских мислилаца какви су били Михаило Псел или Јован Итал, тек Плитон се први одважио да сасвим отворено оспори хришћанску позадину која је приписивана грчкој философији. Осим тога он ће оживети платоновска учења попут онога да је свет савечан Богу: 'Васиона је вечна – вели – пошто је настала са Зевсом... она није започета у времену и никада неће имати краја'. Његова школа ће образовати многе знамените личности, попут митрополита Висариона Никејског, који је чак из Цариграда долазио у Мистру како би слушао Плитонова предавања, или Лаоника Халкокондила, а сви они заједно даће огроман допринос ширењу платонизма и уопште интересовања за древну грчку философију и културу у ренесансној Италији, где се рађао нови, другачији поглед на свет, потпуно различит од онога који је владао у протеклих хиљаду година. Плитонова мисао је на крају завршила у неопаганизму па је Православна Црква морала да је одбаци, остајући верна схватању својих Светих Отаца да је јелинска философија за хришћане значајна једино као логички и терминолошки увод у богословље, које представља вишу и истинску мудрост". (118-119)

понедељак, 30. август 2010.

Однос Ромеја према Латинима

The Capture og Constantinople in 1204 (Tintoretto)
"Неповерење према латинима посебно се укоренило два века раније када су Град заузели витезови са Запада, учесници Четвртог крсташког похода, који су га до те мере опљачкали да се до краја постојања Велике Романије није опоравио. Био је то дотад једини случај у историји да је престоница пала у руке освајача, али, по мишљењу њених житеља, опет захваљујући издаји латина. Наиме, непријатељски бродови никада нису могли да уплове у залив Златни рог јер улаз био затворен дебелим ланцем који се пружао од високих морских зидова Цариграда до утврђене Галате коју је Цар поверио на управљање венецијанцима. Ови последњи уклонили су ланац и омогућили крсташима да са бродовима уђу у залив, те да цариградске зидине нападну на месту где су биле најслабије, код четврти  Влахерна, и то истовремено са мора и са копна.

недеља, 29. август 2010.

Кондоскалион

 Galley of Romania, first half of 15th century (Michael of Rhodes)
"У тренутку када се на мору пред Цариградом појавило осам млетачких и ђеновских галија под ромејским заставама са црвеним и златним крстовима и тетраграмима, и када су нешто касније те галије са царском породицом и њиховом пратњом клизећи мирном воденом површином упловљавале испод подигнуте тешке гвоздене решетке у Константинопољску војну луку Кондоскалион на Мраморном мору иза чијих је високих зидина у ратним приликама сигурност могло да пронађе више од стотину бродова, зачула су се најпре звона из цркве Светих Сергија и Ваха, да би се затим огласила звона и клепала и са других оближњих храмова, а онда се тај победоносни звук попут таласа проширио градом и убрзо се заорила заглушујућа звоњава стотина престоничких храмова. Улазак цара Манојла II у Константинопољ, са породицом, дворском свитом, гардом и гостима из далеких земаља подсећао је на тријумфалне поворке древних императора". (105)

петак, 27. август 2010.

Μανουήλ Χρυσολωράς

Manuel Chrysoloras (1355 – 1415)
"Сам Манојло најпре је бродом стигао до Ђенове, да би одатле одјахао у Венецију, где се укрцао на брод који је испловио за Цариград. Пун оптимизма кренуо је натраг у отаџбину. Заједно са њим из Венеције је кући пошао и дугогодишњи изасланик Ромејског царства у Италији, Царев вршњак, имењак и добар пријатељ још из периода када су заједно учили код Димитрија Кидона, Манојло Хрисолорас, сада већ славни научник који је као прави представник велике ромејске цивилизације обогатио италијанску ренесансу систематским проучавањем античке грчке литературе. Са своје професорске катедре у Фиренци протеклих година извршио је огроман утицај на водеће фирентинске хуманисте који су били његови ученици, попут Гварина и Леонарда Бруна. Хрисолорас их је утврдио у вештини превођења и текстуалне анализе, пробудивши њихов ентузијазам за древну јелинску књижевност, при чему је саставио и прву граматику на Западу под насловом 'Питања грчког језика'. Антички текстови које је на предавањима користио са својим ученицима потицали су из његове личне библиотеке коју је донео са собом из Константинопоља. Цар Манојло II високо је ценио његову политичку вештину, посебно када је реч о вођењу сложених преговора у иностранству, и сматрао га је за најпоузданијег саветника, па је сада решио да га поведе у престоницу како би му се нашао при руци, а уједно да би му поверио образовање престолонаследника и будуће генерације високих чиновника Царства." (97-98)

четвртак, 26. август 2010.

Мистра

The church of St. Sophia at the ruined Byzantine city of Mistra
"У поређењу са Цариградом Мистра је била мало место, варошица која је добила на значају тек током последњег века, када је Царство изгубило друге своје територије. Њене кривудаве, уске и стрме уличице, поплочане облим сивим каменовима, са кућама које су имале балконе на спрату, и где понекад нису могла да се мимоиђу два натоварена магарца, ипак су биле пуне живота. Овај градић, као престоница Морејске деспотовине, постао је отприлике у то доба и важан културни центар, са неколико новијих цркава и манастира међу којима се издвајао митрополијски храм Светог Димитрија". (87)

уторак, 24. август 2010.

Одлазак у Константинопољ

Поглед са Златних врата на Мраморно море 
"...А онда су се помало неочекивано пред путницима указале древне троструке Теодосијеве зидине, којима се на северу није назирао крај, док су се на југу спуштале у Мраморно море. Дан је био хладан и после дуготрајних киша сада се иза облака повремено појављивало сунце блистајући на оклопима градске страже распоређене по зидинама, или на површини мора на којој су се могли видети рибарски чамци расути без реда и по која бригантина са два јарбола, али и велики бродови раширених и напетих једара, и елегантне галије које натоварене робом грабе ка луци..." (48)

четвртак, 19. август 2010.

О пореклу породице Драгаш-Дејановић

The fresco of king Stefan Milutin, King`s Church in Studenica, Serbia (1314)
Константин Јиричек је сматрао за могуће да је севастократор Дејан исто лице са војводом Дејаном Мањком кога краљ Стефан Душан спомиње у повељи којом Дубровчанима уступа Стонски рат и Превлаку (1333). У том случају отац (или деда) Дејанов могао би да буде севаст Обрад Мањак кога краљ Милутин другом повељом Хиландару одређује "да утеше међе" дарованом поседу. Више о пореклу севастократора Дејана види: Миодраг Рајичић, Севастократор Дејан, "Историски гласник", бр. 3-4, Београд 1953. (10)

уторак, 17. август 2010.

Јелена упознаје Константинопољ

The Basilica Cistern located 150 m southwest of the Hagia Sophia
was built in the 6th century during the reign of Emperor Justinian I

"...Њен долазак свуда је изазивао пажњу и будио знатижељу, јер сви су хтели да виде нову Царицу и да јој се поклоне. Након сусрета са Јеленом – остало је забележено – свак је могао код себе да примети некакво узвишено задовољство, духовну испуњеност, и да у дубини срца осети како је у отпадништву од свега што је добро и у страшној оскудици у људима који се посвећују ономе што је племенито изникао неочекивано, као усред зиме, један диван крин, или се насред сасушене и испуцале земље примила света маслина, или је сјајна звезда пробила својом светлошћу облаке и маглу над земљом, или да се на усахлом грозду појавило једно једино пуно и сочно зрно..." (67)

петак, 13. август 2010.

Јован Аргиропул

John Argyropoulos teaching medicine at the hospital of the Kral (a foundation of the Serbian king
Stephen Uroš II Milutin attached to the Petra Monastery at Constantinople) in c. 1448.
At the top of the page is a list of his students.
"За боравак ромејске делегације у Италији везан је још један значајан догађај. Георгије Гемист Плитон је тамо написао свој познати трактат 'О разлици између Платона и Аристотела' који ће Козиму Медичија навести да тих година у Фиренци оснује Платонову академију, по узору на ону атинску коју је девет векова раније затворио цар Јустинијан. Фирентинска Академија, на којој ће предавати Јован Аргиропул и други учени Ромеји, даље ће на Западу појачати интересовање за наслеђе древне Грчке, подстаћи ће тежњу за слободним развијањем човекове личности, убрзати развој науке и проширити видике уметности." (186-187)

понедељак, 09. август 2010.

Царица Марија Комнина

Pisanello (1395-1455), Saint George and the Princess of Trebizond
(Царица Марија Комнина на Пизанеловој фресци из Вероне)
"Царица-мајка је свим срцем желела да њен син напокон пронађе срећу у браку, срећу какву је имала она, зато се сложила с њим да ће бити најбоље ако овога пута супругу пронађе према своме срцу. Јован је ућуткао дворске саветнике и одлуку донео сам: одабрао је праву лепотицу, Марију, ћерку Трапезунтског владара Алексија IV Комнина. Трапезунтом су већ више од два века владали Велики Комнини, потомци цара Андроника I. Ова држава, некад део Ромејског Царства, налазила се на јужним обалама Црног мора и од остатка Мале Азије била је одвојена високим и непроходним планинским венцем, чиме се, поред веште дипломатије њених господара, може објаснити њено тако дуготрајно одолевање Османлијама. Трапезунтско царство је у великој мери зависило од морског пута који га је преко Константинопоља повезивао са Европом. Морепловци и путници су од давнина испредали и преносили приче о лепоти трапезунтских принцеза. И Марија је својом појавом одузимала дах. Складна, права фигура, поноситог и отреситог држања, правилних црта лица, продорних очију испод танких повијених обрва, високог чела, дугог врата, умиљатог осмеха... Дука за Марију вели да је жена ваљана 'како по лепоти, тако и по врлини'. Када су је на галијама довезли из Трапезунта, била је годину или две млађа него Јелена у време свог доласка у Константинопољ. Венчање у Светог Софији обавио је Васељенски патријарх Јосиф II". (152)

четвртак, 05. август 2010.

Белешка старца Исаије

Манастир Хиландар, Пирг Св. Саве
У манастиру Хиландар, задужбини Царичиних предака светих Саве и Симеона (1198), крајем 14. века живео је учени монах Исаија који је на крају једног свог превода као савременик и очевидац оставио познату забелешку о времену пре и после Маричке битке (1371):
"Књигу ову у добра времена почех, када божанствене цркве и Света Гора, рају подобне, цветаху као неки врт код извора стално напајан, а сврших у најгорим од свих злих времена. И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. Просуше се Исмаилићани и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано пожње. Они пак који смрт преживеше, глађу беху погубљени. Јер таква глад завлада по свим крајевима, каква не би од постанка света; ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, њих по допуштењу Божијем вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добара пуста: и људи и стоке и других плодова. Јер не би кнеза, ни вожда, ни наставника међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилићанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли". (32-33)

недеља, 01. август 2010.

Икона из манастира Поганово

Пресвета Богородица и свети Јован Богослов
У манастиру Поганово је више од 500 година чувана изузетна двострана византијска икона с краја 14. века, дар царице Јелене. На икони су с једне стране представљени ликови Богородице и св. Јована Богослова, коме је манастир и посвећен, а са друге стране Чудо у латонском манастиру. За време Првог Светског рата Бугари су икону однели, и сад се већ скоро читаво столеће налази у збирци крипте Св. Александра Невског у Софији.
"...Поводом очеве смрти Јелена у октобру исте године заједно са мужем прилаже цариградском манастиру Светог Јована Претече сто односно пет стотина златних перпера, за душу, како је остало забележено, 'блаженог и великославног господара Србије, господина Константина, оца моћне нам и свете господарке и владарке'. Такође, преузела је на себе обавезу да доврши изградњу манастира у кањону реке Јерме, северно од Трна и Зеленграда, који је као ктитор почео да подиже њен отац. Манастиру је поклонила и двострану икону, на којој се са предње стране налазе ликови Богородице и светог Јована Богослова, а на полеђини представа једног чудесног догађаја. Утеху јој је донело то што је неколико месеци након очеве погибије родила трећег сина, коме су дали име Теодор, по Царевом брату, деспоту Мореје". (80)

четвртак, 29. јул 2010.

Цар Манојло II Палеолог

Emperor Manuel II Palaiologos (1350-1425)
"...Може се претпоставити да је цар Манојло II Палеолог желео да браком са Јеленом као директним изданком лозе Немањића направи чвршћу везу са преосталим православним суседима на балканском полуострву, ради заједничког супротстављања османлијским освајачима. Ово тим пре што је Србија читав век, још од доба Стефана Уроша II Милутина, била најзначајнији политички и војни чинилац на Балкану, и што су у том тренутку још једино Срби били у стању да пруже озбиљан отпор Турцима, а после битке на Косову Константин Драгаш је остао најмоћнији и најугледнији међу српским обласним господарима.

среда, 28. јул 2010.

Прохор Пчињски

Манастир Св. Прохор Пчињски
"...Поклонике је чекао још један успон након кога су се кривудавим, неравним путем, наткривеним великим храстовима, спустили у долину реке Пчиње, где је ускоро пред њима искрсло познато здање манастира Светог Прохора који су још ромејски цареви давно подигли на месту светитељевог пустињског подвига. Ту је већ и клима била другачија, и као да се могао наслутити топли дах Егејског мора у које се Пчиња преко Вардара улива. Јелена је осетила да је код куће. Убрзо се зачу поздрав доброгласних звона. У помјанику Пчињског манастира, састављеном неколико деценија касније и сачуваном до данас, међу добротворима су одмах иза Немањића уписани и чланови њихове породице: 'Дејан, Евдокија (монашко име баке Теодоре), (Јован) Драгаш и (Јеленин отац) Константин'. (25)

уторак, 27. јул 2010.

Крст из манастира Дионисијат

Крст Царице Јелене
Натпис на крсту:
+ Ἀνάθημα Ἐλένης δεσποίνης Ρωμαίον τῆς Παλαιολογίνης, συζύγου τοῦ Βασιλὲως Μανουὴλ τοῦ Παλαιολογου, θυγατρὸς τοῦ Δράγαση, αὐθέντου τῆς Σερβίας. 

понедељак, 26. јул 2010.

Царичин однос према унији

Иван Ђурић (1947-1997)
"Зилотно окренута православљу, Јелена је, у целини посматрано, била противник унионистичке политике свог сина Јована VIII. После његове смрти чак му је била забранила помињање у црквеним службама, те се кроз призму таквог њеног искреног уверења преламају и многобројна добротворна дела и услуге које је током живота чинила" (И. Ђурић, Сумрак Византије, стр. 80-81). (205)

петак, 16. јул 2010.

Јован VIII Палеолог

Цар Јован VIII Палеолог у Фиренци
(фреска, рад Беноца Гоцолија, Palazzo Medici-Ricardi)
"Цар се у Венецији задржао дуже од месец дана. Домаћини су га свуда љубазно дочекивали, задовољни што могу да му покажу свој лепи град, при чему се на улицама и трговима Венеције домаћи свет дивио раскошној одећи Јована VIII и његове пратње. Василевс је мајци и дворанима описивао златне коње из цркве Светог Марка који су некада красили улаз у Константинопољски хиподром, дочаравао им је величанствен поглед са звоника на безбројне изукрштане улице и канале, са чудесним дворовима, са тржницама добро снабдевеним скупоценим предметима и златотканим материјалима, са банкама пуним златног новца... Но, преговори у Сенату, причао је Цар, били су веома тешки и нису дали неког опипљивог резултата, осим што су млечани обећали да ће ускоро послати значајан број ратних бродова као подршку ромејској флоти. Наравно, свима је било јасно да они ове бродове шаљу првенствено ради заштите сопствених поседа и интереса". (143)

понедељак, 12. јул 2010.

Свети краљ Стефан Урош III Дечански

Фреска из манастира Дечани (XIV век)
Јелена Драгаш Палеологина, последња византијска царица, била је праунука светог краља Стефана Дечанског. Њен отац Константин Драгаш рођен је у браку севастократора Дејана и Теодоре, ћерке Стефана Дечанског.

субота, 10. јул 2010.

Царска породица

Царска породица, минијатура из рукописа са делима Дионисија Ареопагита
поклоњеног 1408. године опатији Сен Дени. Данас се чува у музеју Лувр у Паризу.
"...Манојло ће из Константинопоља послати опатији Сен Дени на поклон богато украшени рукопис дела светог Дионисија Ареопагита – изузетно вредан древни хришћански богословски спис. У рукопису се налази и слика царске породице на којој су Манојло II, Јелена Драгаш, и тројица њихових синова: Јован, Теодор и Андроник. Покрај лика Јелене Драгаш стоји натпис: 'Јелена, у Христу Богу верна Августа и Автократориса Ромеја Палеологина'..." (102)

"...Tоком своје нове дипломатске мисије Хрисолорас доноси на поклон париском манастиру Сен Дени горе поменути рукопис, на коме је остала забележена и његова посвета: 'Ова књига дарована је од преузвишеног Цара и самодршца Римљана кир Манојла Палеолога манастиру Светог Дионисија у Паризу, у Франкији то јест Галији, из Цариграда, захваљујући мени, Манојлу Хрисолорасу, који сам био послат као емисар реченог Цара, године од стварања света 6916, а од оваплоћења Господњег 1408'"... (103)

четвртак, 08. јул 2010.

The Last Byzntine Empress

Empress Helena - st. Hypomone
Empress Helena Dragases Palaiologina (Greek: Ελένη Δραγάση Παλαιολογίνα) or Jelena Dragaš Dejanović (1365-1450), also known by her monastic name Hypomone (Patience), was a daughter of Constantine Dragaš, a regional Serbian lord in a realm centered at Velbužd (Kyustendil), and great-granddaughter of Serbian King St. Stephen of Decani.
On 10 February, 1392, Helena married Manuel II Palaiologos, Byzantine Emperor. They had several children. Manuel II died on 21 July, 1425. Helena survived him by almost twenty five years. She retired to a monastery and died on March 23, 1450 in Constantinople.
Her children included the last two Byzantine emperors. Constantine XI renamed himself after her maiden name Dragaš (in Greek, Dragasēs), adding it to his own.