Битка на Ровинама (1395)

Манастир Манасија, задужбина деспота Стефана Лазаревића (подигнута 1407-1418)

"...Гласник је донео страшну вест из њене домовине, да је у бици између војводе Мирче и Турака на Ровинама 17. маја у влашким шумама под кишом стрела пао њен отац Константин Драгаш, заједно са краљевићем Марком, обојица као турски вазали који су против своје воље морали да учествују у таквим походима, и да сада султан Бајазит немилосрдно заузима земље оба та хришћанска владара. Гласник је царици пренео да је краљевић Марко уочи битке рекао њеном оцу како моли Бога да буде на помоћи хришћанима, па макар он први морао да погине у овом боју, што се на крају и збило" (79).

У бици против влашког Војводе Мирче као турски вазал учествовао је и Стефан Лазаревић. Поменуте Маркове речи упућене Константину Дејановићу забележио је управо Стефанов биограф. По српским летописима до битке је дошло 10. октобра 1394. (79)

Беседа ромејским ратницима

"Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под налетима непријатеља, онда када то захтева општи план војсковође. Ето, такви су војници најпоузданији. Храбри ромејски ратници! Уз помоћ Божију, непријатељ нас неће покорити ни сада, нити икада, док год смо у стању да носимо оружије и да се боримо за част отаџбине, за коју смо спремни и да умремо!" (Манојло II Палеолог) (78)

Према: Mark C. Bartusis, The Late Byzantine Army, Arms and Society, 1204-1453, p. 103. (78)

Скуп у Серу

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из ман. Манасија (1418)

"Недуго након што су прославили други престолонаследников рођендан, Јелена је морала да испрати супруга на пут у снегом завејане македонске крајеве, јер је султан Бајазит у град Сер позвао своје хришћанске вазале – цара Манојла Палеолога, његовог брата Морејског деспота Теодора који је управљао поседима Царства на Пелопонезу, затим Манојловог синовца Јована VII, који је у Царево име господарио Селимвријом и трачком обалом, као и српске владаре деспота Стефана Лазаревића и Константина Драгаша. Примио их је у древној ромејској тврђави која се већ десетак година налазила у турским рукама...

...Свесни у како тешком положају се налазе, деспот Стефан Лазаревић и Константин Драгаш решили су да прекину непријатељство које је дотле постојало између куће кнеза Лазара и куће Дејановића". (74-75, 76)

Старији историчари су скуп у Серу везивали за 1391 годину, а не за 1394, па су сматрали да је управо тамо уговорено венчање Манојла II и Јелене Драгаш. Данас је прихваћена ова друга година. Уосталом и Стефан Лазаревић је 1391. био још сувише млад да би могао самостално да присуствује једном таквом састанку. Његово пунолетство проглашено је 1393. године. (76)