субота, 18. септембар 2010.

Света Ипомонија

Купола цркве Богородица Памахаристос у којој је Генадије Схоларије
столовао као Константинопољски патријарх од 1456. године

"Пошто је завршио са излагањем опште поуке о девет плодова Духа Светога, Генадије Схоларије се, приводећи беседу крају, поново окренуо цару Константину и обратио му се следећим речима:
'Управо од поменутих девет плодова, како видиш најплеменитији Царе, справља се лек који отклања бол, или боље рећи лек који омогућава трпљење бола. Тај лек одмах, а не тек после дужег времена, ослобађа оне што желе да га приме од зала која их погађају услед претеране жалости, или уопште не дозвољава да их она задесе, јер када се попије он има и превентивно дејство. Управо тај лек је против сваке недаће у животу узимала славна покојница, наша Господарица, најсветија међу царицама, непрестано га приносећи својој души. Смешом ових духовних плодова она је чистила себе од сваке отровне жалости. А пре ње тај су лек пили и сви други васпитаници Божији'". (227)

петак, 17. септембар 2010.

Улога Византије

John Argyropoulos (1415-1487) 
as depicted by Domenico Ghirlandaio in 1481.
"За разлику од пада Цариграда из 1204. године, који је био сасвим неочекиван, турско освајање је сада деценијама доживљавано као нешто што ће се неминовно догодити, чиме је многим Ромејима остављена могућност да на време потраже уточиште на Западу, углавном у Италији која се увелико будила и где је започињао нови живот, полетан, пун интересовања и дивљења за достигнућа јелинско-римске културе. Одлазећи у Италију, учени византинци носили су своја знања и древне књиге, остатке цивилизације која је без прекида трајала од времена античке Грчке, више од две хиљаде година. Зато је с правом речено како је улога Византије била да сачува плодове те цивилизације и преда их народима Европе кад буду зрели да благо приме. Јован Аргиропул, истакнути припадник последње генерације професора Константинопољског универзитета, избегао је прво у Француску, да би након тога држао катедру у Риму. Међу његовим ученицима био је и Јохан Решлин, пионир немачког хуманизма и зачетник проучавања грчког језика и античке културе у Немачкој..." (231)

четвртак, 16. септембар 2010.

Беседа на царичином гробу

Унутрашњост главне цркве манастира Пантократор
(данас Мула Зејрек џамија)
"После сахране, у цркви манастира Пантократор, где су се близу Манојловог и Јелениног гроба налазили и гробови њихових синова Андроника, Теодора II, као и Јована VIII и његове супруге Марије Комнине, одржана је служба за покој душе Царице-мајке. Пространа манастирска порта, и поред прохладног, тмурног времена и слабе кише која је непрекидно сипила, била је пуна поданика који су жалили за својом добром владарком. У току службе славни беседник Георгије Схоларије, од скора игуман манастира са монашким именом Генадије, пред Константином XI који је седео на трону са његове леве стране, пред државним и црквеним великодостојницима присутним у главном манастирском храму и окупљеним народом одржао је следећу беседу. 'Пресветли Самодршче! Блажена и славна мајка твога владарства и господарка свих Римљана, као ни једна друга од оних које су се икада налазиле у том рангу, изазива уједно и жалост својом смрћу, и утеху својом превеликом врлином, уливајући то двоструко расположење не само теби, свом најмилијем сину и Цару, него и читавом овом Граду и свим Римљанима, или Јелинима који ће касније да сазнају за њено упокојење...'" (213)

недеља, 12. септембар 2010.

Монахиња Ипомонија

Hagia Sophia: The Deisis mosaic (probably dates from 1261)
"Сад кад се Јован полако опоравља – размишљала је – и када ће Константин, који му се и иначе увек налазио при руци, бити ту да га подржи и замени, прави је тренутак да се она повуче како би се читавим својим бићем посветила Богу и припремању своје душе за прелазак у вечност. Стога се одрекла живота у свету, разделила је највећи део свог имања сиромасима, обукла монашке ризе и почела да се подвизава иночким подвигом. На монашењу Царица је добила ново име: Ипомонија. Свакоме ко ју је познавао одмах је било јасно одакле оно: реч 'ипомони' на грчком означава 'постојаност' и 'трпљење', а код царице Јелене, која је без сумње била пуна врлина, одувек се посебно истицала управо врлина трпљења. 

субота, 11. септембар 2010.

Фирентинска унија

Учесници сабора у Фиренци на фресци Б. Гоцолија 
(Benozzo Gozzoli's Journey of the Magi, in the Palazzo Medici Riccardi in Florence, 1459–61)
"Цар је веровао, као уосталом и многи његови поданици,  да помоћ Царству у одбрани од Турака може да стигне једино из земаља западне Европе, и да би папа могао да је обезбеди одмах након успостављања Уније између Православне и Римокатоличке цркве, које су због питања вере и црквеног поретка већ вековима биле раздвојене. Међу бројним угледним људима који су кренули из Константинопоља, поред Цара били су васељенски патријарх Јосиф ΙΙ и двадесетак архијереја, али посебно су се истицала двојица: образовани Висарион, Плитонов ученик из Мистре, митрополит Никеје и потоњи кардинал Римске цркве, и Марко Евгеник који је те године, после упокојења старог Ефеског митрополита, на задовољство Царице-мајке која је о њему одувек имала високо мишљење, изабран на ову древну, апостолску катедру, а уз то је имао пуномоћ да говори и у име три источне патријаршије. 

среда, 08. септембар 2010.

Деспот Андроник Палеолог

Манастир Пантократор (данас Мула Зејрек џамија)
The Monastery of St. Saviour Pantokrator (today Zeyrek Mosque)
"Године 1429. Царица-мајка је још једном у жалости: умро је њен трећи син, Солунски деспот кир Андроник. Сахранили су га у манастиру Пантократор где је и провео последње године живота. Од рођења је био слабог здравља, а уз то је и тешка болест, коју је преживео као сасвим мали дечак у Мореји, оставила трагове на његовом телу и његовој души: био је повучен, несигуран у себе и неповерљив чак и према најближим особама...

недеља, 05. септембар 2010.

Kleope Malatesta

Постоји претпоставка да је ово портрет деспотице Клеопе
"...брак између Царичиног млађег сина, деспота Теодора II, и Клеопе Малатеста. Теодор се у своју седамнаестогодишњу невесту заљубио на први поглед. Многи ондашњи писци, попут Георгија Гемиста Плитона, Висариона Никејског, Нићифора Хиласа или Димитрија Папагоменоса дивили су се принцезиној лепоти, складу њеног духа и тела, њеној мудрости и благости. Иако је пре венчања деспот Теодор морао да обећа да ће поштовати Клеопине верске назоре, она је недуго по доласку у Мореју сама решила да прихвати Православље и при својој одлуци је остала упркос свим претњама екскомуникацијом које су стизале из Рима". (133-134)

субота, 04. септембар 2010.

Ана Васиљевна Палеологина - Царица Рускиња

Monastery of the Mother of God of Konstantinos Lips
(today Fenari Isa Mosque), photo: M. S.
"...Но, недуго потом Цариград је погодила велика епидемија куге која је поред других многобројних жртава покосила и седамнаестогодишњу благочестиву царицу Ану Васиљевну Палеологину. Сахрањена је у познатом манастиру Константина Липса у присуству Цара и Царице, принчева, архоната и дворана. Њена смрт дубоко је ожалостила и Јелену и све на двору, и уопште све житеље Цариграда, као и Јована, кога је вест о Анином упокојењу затекла на Пелопонезу. Он је због својих владалачких обавеза често и дуго одсуствовао из престонице, па није ни имао прилике да боље упозна своју невесту". (128)

четвртак, 02. септембар 2010.

Γεώργιος Πλήθων Γεμιστός

Georgios Gemistos Plethon (1355-1452) by Benozzo Gozzoli 
"...Мада су се зачеци одвајања философије од богословља могли уочити још неколико векова раније, у делима ромејских мислилаца какви су били Михаило Псел или Јован Итал, тек Плитон се први одважио да сасвим отворено оспори хришћанску позадину која је приписивана грчкој философији. Осим тога он ће оживети платоновска учења попут онога да је свет савечан Богу: 'Васиона је вечна – вели – пошто је настала са Зевсом... она није започета у времену и никада неће имати краја'. Његова школа ће образовати многе знамените личности, попут митрополита Висариона Никејског, који је чак из Цариграда долазио у Мистру како би слушао Плитонова предавања, или Лаоника Халкокондила, а сви они заједно даће огроман допринос ширењу платонизма и уопште интересовања за древну грчку философију и културу у ренесансној Италији, где се рађао нови, другачији поглед на свет, потпуно различит од онога који је владао у протеклих хиљаду година. Плитонова мисао је на крају завршила у неопаганизму па је Православна Црква морала да је одбаци, остајући верна схватању својих Светих Отаца да је јелинска философија за хришћане значајна једино као логички и терминолошки увод у богословље, које представља вишу и истинску мудрост". (118-119)