"Сам Манојло најпре је бродом стигао до Ђенове, да би одатле одјахао у Венецију, где се укрцао на брод који је испловио за Цариград. Пун оптимизма кренуо је натраг у отаџбину. Заједно са њим из Венеције је кући пошао и дугогодишњи изасланик Ромејског царства у Италији, Царев вршњак, имењак и добар пријатељ још из периода када су заједно учили код Димитрија Кидона, Манојло Хрисолорас, сада већ славни научник који је као прави представник велике ромејске цивилизације обогатио италијанску ренесансу систематским проучавањем античке грчке литературе. Са своје професорске катедре у Фиренци протеклих година извршио је огроман утицај на водеће фирентинске хуманисте који су били његови ученици, попут Гварина и Леонарда Бруна. Хрисолорас их је утврдио у вештини превођења и текстуалне анализе, пробудивши њихов ентузијазам за древну јелинску књижевност, при чему је саставио и прву граматику на Западу под насловом 'Питања грчког језика'. Антички текстови које је на предавањима користио са својим ученицима потицали су из његове личне библиотеке коју је донео са собом из Константинопоља. Цар Манојло II високо је ценио његову политичку вештину, посебно када је реч о вођењу сложених преговора у иностранству, и сматрао га је за најпоузданијег саветника, па је сада решио да га поведе у престоницу како би му се нашао при руци, а уједно да би му поверио образовање престолонаследника и будуће генерације високих чиновника Царства." (97-98)
Нема коментара:
Постави коментар