понедељак, 08. децембар 2014.

Манојло Хрисолорас (1350-1415), Поређење старог и новог Рима (3)

Giovanni Paolo Panini (1691-1765),
An architectural capriccio with figures among Roman ruins
26. Оно што сам говорио у погледу моштију апостола које се налазе у овом граду, може се видети када се прочита тумачење Златоуста на завршни део Павлове посланице, ако се не варам, истим тим Римљанима – тумачење у коме овај муж, заиста златан не само по својим устима, него и у дубини своје душе, завршавајући целокупно излагање и ово златно дело, одушевљено понавља два-три пута, или чак и више: "Желео бих да видим тај град – имајући у виду Рим – у коме се налази то и то, и то и то", а говори о апостолима, о њиховој гробници и о присуству њихових моштију у њој. "Хтео бих да видим њихове ноге, хтео бих да видим њихове руке, хтео бих да видим њихове главе". И не може да се заустави, него као у љубавном заносу набраја све ово, бескрајно понављајући једно те исто.
27. Но, доста о томе. Јер у писму се не може рећи све, а ако би се нешто и могло рећи – неће се говорити о њиховим заслугама. Уосталом, почео сам с намером да говорим кратко, али заборавивши се претерао сам, превршивши сваку меру. Хтео сам ово да напишем пре ради сопственог задовољства, и да покушам да то буде као некакав додатак ономе што сам раније писао, најпре стога што сам у писмима која си ми упутио наишао између осталог и на прекор зато што пишем мало.
28. Журим да предам писмо, како триреме из Венеције не би отпловиле (у Константинопољ) пре но што оно (писмо) стигне у тај град (у Венецију). Заиста, у сваком делу најтеже је – како почети и како на одговарајући начин завршити. И све је, у целини, одређено тим крајностима од којих добија форму. А многи као да не знају ни одакле да почну, ни где треба да ставе тачку. Кад једном почну да говоре, они, нажалост, настављају у бескрај. Ја сам пак тако дуго био ћутљив према Твоме Величанству, да сада, кад сам почео (да говорим), не могу лако да се зауставим. Тако да, као што си се раније (с разумевањем) односио према моме ћутању, кога је некада било и у време када је требало говорити, тако ми сада опрости и моју причљивост.
29. Уосталом, и онај ко ти говори о оваквим стварима, на крају треба да се заустави. Но, ипак, ја нећу да тиме увредим наш град (Константинопољ). А увредио бих га када бих се овде зауставио. Јер, осврћући се на што сам говорио о грађевинама, о природним и руком створеним лепотама, одушевљавајући се великим и моћним градом, посебно се радујем када видим колико су налик на наше. Па и сама та сличност неких ствари, као што знаш, обично нас привлачи, кад видимо колико су налик – као што је син налик на оца, ћерка на мајку, браћа један на другога, а тим пре ако је реч о нашим сродницима. Ја сматрам да се налазим у нашем граду, не само зато што то може да привуче човека који нарочито воли своју отаџбину а налази се далеко од куће. Јер мислим да се још никада није родила ни једна ћерка која толико личи на мајку, као наш град (Константинопољ) на овај (на Рим). Но, и ако је тако – уосталом, која ће мајка да завиди кћери коју хвале, и обратно, зар је право да кћи завиди мајци коју прослављају? – ја ипак сматрам да је наш град лепши.
30. Упоредићу два древна града колико је могуће... (124)
Превод: М. С.
Наставак следи...

Нема коментара:

Постави коментар