Манојло Хрисолорас (1350-1415), Поређење старог и новог Рима (2)

...18. И све то у граду и царству у коме су они (апостоли), проповедајући ове идеје, умрли. Јер овде је раније владало велико празноверје по питању односа према истини и велика заблуда; то јасно показују њихови идоли, скулптуре и храмови. Одавде су по целој васељени носили едикте усмерене против хришћана, и слали џелате. Овде се још виде рушевине дворова Нерона, тог немилосрдног убице. Ту се још налазе оштећени и полуразбијени споменици гонитеља Диоклецијана и Максимина.
19. Но, покрај њих, управо зато што су припадали царевима који су их некада хватали и заробљавали, они (хришћани-поклоници) пролазе без заустављања. И што да кажем само – пролазе? Јер пре их награђују шутирањем и ударцима, разбијају их, као што сам већ говорио, пљују и обарају. А пред њима (тј. пред апостолима Петром и Павлом), сиромасима и странцима, и не само то, него и слугама и поданицима по грађанском праву и рођењу, мајсторима за шивење шатора и рибарима, они (поклоници) приклањају своје главе са некаквом, да тако кажемо, радошћу и задовољством, па ако је угодно и уз ударање себе у груди, уз побожност и сузама. Обраћају им се, како рекох, као спасиоцима, покровитељима, и не само господарима садашњих, земаљских дела, него и вратарима небеса, молећи од њих спасење за себе, за своје пријатеље и сроднике, па и за читав свет. А ови (тј. апостоли) седе проматрајући са свог узвишеног места, величанствени, раскошно извајани у свом древном обличју, (представљени) помоћу мозаичких плочица, камена и боја, а такође и чистог сребра или злата, како какви краљеви, управитељи или свеопшти господари, са кључевима као символима власти да свезују и разрешују (Мт. 16,18-19), који означавају моћ и достојанство Онога ко им их је дао.
20. Дела римског народа, Јулија Цезара, Августа или неког другог, пала су у заборав и непозната су већини људи на свету, чак и овде, у њиховој отаџбини. Али дела апостола цветају раскошном бојом у читавом свету. Сећам се како смо пре две године у Лондону, у Британији (Хрисолорасова дипломатска мисија из 1409. године), ја и моји сапутници били сведоци свечане литије и величанственог празника који су тамошњи житељи приредили у њихову част (тј. у част апостола), непосредно на самом спољашњем мору и океану. А за Цезара, који их је први покорио и чије тврђаве и данас тамо стоје – једна код пристаништа, а друга у самом граду – они и не знају. Ја некако мислим да је све то – и Римска држава, и монархијска власт царева, и покоравање народа – постојало само зато јер је након тога требало да уследи ово (тј. догађаји везани за апостоле).
21. Зашто је потребно с побожношћу гледати достојанство апостола, поштовање и част који им се указују, и њима самима, и њиховим моштима и гробовима? Могуће је са побожношћу гледати на ово, имајући у виду и ауторитет Цркве и оних многобројних који су после њих (тј. апостола) и сами нешто учинили. Јер ја никако не мислим да су у тој Римској држави, мислим на древну, укази и ових царева и сената, разашиљани у толико области васељене, у колико их се данас простире Црква. А то што ове (едикте) санкционише и чини обавезујућим, благодарећи томе што су потврђени печатима, јесу представе и главе Петра и Павла који, тако, више не могу да кажу: Сребра и злата немам (Дап. 3,6).
22. Ко би могао да наброји сва доброчинства која су они учинили? Некоме се може учинити да ја преувеличавам, али заиста мислим да све нама познате државе, чак и кад би се ујединиле и по закону располагале влашћу која им обичајем дарована, не могу да дају толико. Ово дају Петар и Павле. Њима је наложено да то дају: јер они који раздају таква доброчинства, не располажу њима ради себе. Тако је и следбеницима и наследницима Петра и Павла такође наложено да располажу (доброчинствима): они који их добијају, добијају као од господара, а они који дају, дају као господари. И нема никога ко би због тога приговорио; осим што неки могу да се разилазе у мишљењима: шта да се даје, треба ли да даје и коме да се даје. И то некако управо они треба да реше, јер су сами и судије и доносиоци одлука о ономе што се код њих догађа, а често добијају и право вишег суда, у стварима које се дешавају код других.
23. Добро, а шта је с духовни даровима, шта је са суђењем над племенима Израиљевим (Мт. 19,28)? Може се видети како, и поред различитости језика, (свештеник) који седи на трону у храму Св. Апостола слуша оне који су с тим циљем дошли чак са британских острва; ту је још један, који слуша придошлице из Иберије (тј. Шпаније) и Галатије (тј. Галије, односно Француске); а на другом месту исто је с онима који су дошли из Далмације или Дакије; а ови, помешани на градским улицама, у граду, или у некој цркви, разговарају сваки на свом језику.
24. Тако да апостоли неће тек у будућности седети на само дванаест престола, према обећању (Исуса Христа), како би судили над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19,28), него већ и сад они седе на многим престолима у својству некаквих судија које суде читавој васељени, при чему са сваким потпуно разумљиво разговарају на његовом сопственом језику, и то не само у доба древне Цркве, него и данас. Јер и у спољашњем свету, као што сам рекао, свуда се шире заповести и одлуке апостола. И овамо са свих страна долазе (поклоници), после вишедневног и чак вишемесечног пута, на нико никога не тера, како би (овде) окривили сами себе – што и Платон у "Горгији" саветује онима који желе и намеравају да постану праведни – те да би примили њихов (апостолски) суд и искупили се за своје грехе. Ја истина немам у виду оне који долазе издалека, са самих крајева васељене, приморани да тако поступе силом наредбе.
25. Ко се неће задивити слушајући (Римског) папу како на јавном конзисторију обавља послове и износи различита предсказања? Ко неће бити поражен видећи све то? Но, шта још треба да се каже тим поводом? (124)

Превод: М. С.
Наставак следи...