1. Најблагороднији василевсе! Оно, о чему је твоје царско величанство требало да известим већ много пута, написао сам у другом писму, за које се надам да је стигло заједно с овим. Осим тога, ја сам ти одавде (тј. из Рима) и раније много писао, а доста и недавно. Но ипак, учинило ми се умесним да придодам још и ово, ради задовољства, а не користи, које сам у великој мери осетио већ и зато што своје речи упућујем твојој Божанствености. Материјал за ове речи зајмим од самог града којим сам се и раније одушевљавао, на основу онога што су ми о њему причали (други), а сада пак, кад сам га видео сопственим очима, сматрам да још више заслужује дивљење него кад неко узме да суди о њему просто по причама.
2. Јер о њему су изречене заиста велике речи, и при томе не само од стране оних који су писали на овдашњем матерњем језику (тј. латинском), него и готово свих наших најученијих људи који су ту боравили, да би после оставили, као што ти је познато, не само читаве беседе, него и књиге с похвалама њему. А и други су, ево, о њему говорили исто тако надахнуто, мада у кратким речима, као што је на пример случај с оним теби милим и блиским софистом (мисли се на Ливанија, 314-393), који у писму некоме говори о њему нешто узвишено у пар речи, тачније на самом почетку писма, у следећим изразима: "Дакле, немој да нас заборавиш када пођеш у Рим и када будеш гледао све оно што раније ниси видео, па схватиш да то уопште и није земља, већ некакав део неба. А то што ми тебе не заборављамо, то није ништа изненађујуће, јер код нас је све једно те исто, и нема ничег новог, што би нас натерало да занемаримо пријатеље".
3. Мада је он ово писао тобож Грку, може бити да је писао и Сиријцу, то јест своме сународнику, не сећам се добро његовог имена. А ми ето слушамо о лепоти Антиохије од многих других, и од њега самог, када у истоименој беседи хвали отаџбину. Па и други њен житељ, а сада свакако и небожитељ, чија уста и језик нису случајно прозвани златнима (Јован Златоуст), на многим местима веома опширно говори о њој; или је пак (Ливаније) писао некоме од ондашњих житеља Азије, на чијој су се територији тада налазили Родос и Смирна, украси и понос читавог света. Јер тамо су се појавили Артемидин храм у Ефесу, колос на Родосу и Маузолова гробница у Халикарнасу (одатле "маузолеј" – прим. прев.), чији се остаци, сви или макар неки, виде и до данас. Ако је угодно, хајде да претпоставимо да је он (тј. прималац Ливанијевог писма), био из Египта или Либије, где је, као што је познато, подигнут Александров град, а међу опеваним знаменитостима и стоврата Теба и пирамиде, чије су сенке, како кажу, кад сунце излази и залази, дуге неколико дана пута. Кажу да се једна од њих, и то најмања, користи као каменолом за све грађевине у Мемфису и околини, од давнина па до данашњег дана, па никако да се потроши. И не само то, него кажу да су зидари, који су од ње подигли читаве градове и села, једва да потрошили тек некакав њезин незнатан део.
4. Природно да је овај (то јест прималац Ливанијевог писма), ма ко био, требало да прође, пловећи за Рим, поред острва и кроз Јеладу, при чему је требало да види и тадашње њено око – мислим на Атину. Или је и сам био из Јеладе, и то не само један од многих, који никада нису видели такве ствари нити су слушали о њима, него образован, то јест један од оних за које је природно да пишу писма и који би могао да ужива у таквим призорима и у таквој врсти путовања. Али шта је онда могло да те мере да га потресе, да заборави на Јеладу и знаменитости које се налазе у њој, гледајући раније невиђене ствари, а заборављајући и на њу и на пријатеље које је тамо оставио. И да дође до убеђења да тај град (Рим) чак није земља, већ некакав део неба?
5. О њему су већ, као што сам рекао, и на овом и на другим језицима, изречене велике речи. Па и код самих варвара, мислим, или макар код оних међу њима који нису сасвим неуки, има доста дела о њему. Но, ја сам ипак сматрао да они све то говоре с преувеличавањем. Сада пак видим да никаквог преувеличавања у ономе што се говори нема: јер оно што се види заиста је такво.
6. Готово ништа се у њему није сачувало читаво; тешко да ћеш ту пронаћи нешто, што није претрпело никакво оштећење: једне су ствари временом пропале саме од себе, док су друге страдале од људских руку. Јер ту се догодило исто што и у нашем Граду (тј. Константинопољу): он је постао сам себи рудник и каменолом, и као што смо о томе већ говорили, сам је себе јео и трошио. Он је, да тако кажемо, у свему пропао. Па и поред тога, на основу самих тих рушевина и развалина види се какав је некада био, каквом се величанственошћу и лепотом својих грађевина одликовао. Које заправо дело које су се ту налазило није било прекрасно? Дивне су биле не само грађевине које су чиниле целине, него и оне издвојене, као што се на телу које је читаво прелепо, лепотом истиче рука, нога, или глава. Но, мало тога је сачувано.
7. Многи од тих (споменика), који су некада настали у Јелади, као што се види из натписа на њима, сада се налазе у њему (тј. у Риму), тачније: стубови, споменици, стеле, рељефи, скулптуре, мноштво грчких натписа дивног и веома древног стила. Многе од њих и у њему самом створили су Јелини, што се такође може видети из натписа. Па и сами његови житељи, као што нам је из историје познато, одушевљавали су се свиме што је јелинско, а и многи наши Јелини живели су у њему.
8. По свим тим остацима скулптура, стубова, надгробних споменика и грађевина можемо да судимо не само о богатству, о обиљу радне снаге, о умешности, него, ако је угодно, и о узвишености и о вредности, а такође и о владајућим идејама, о љубави према лепоти, о сјају и раскоши града, као и о религиозним назорима, великодушности, поноситости, уверењима, победама, свестраном процвату, господству, слави, војној вештини.
9. У њему се могу видети не само аквадукти који се издалека пружају кроз ваздух, дебеле зидине, многобројни велики и лепи тремови, царски дворци, здања сената, а такође и форуми, купатила и позоришта, као и мноштво прелепих храмова који стоје један до другога названи сваки по своме, светилишта, извајане представе (богова) и скулптуре, вртови храмова, меморијални стубови које је народ подигао древним знаменитим мужевима, ако је ко учинио шта корисно за град. Затим споменици поводом успеха, тријумфалне капије, у сећање на славне победе, на којима су у рељефу представљне битке, заробљеници, ратни плен, јуриши на зидине.
10. Ту су још (представљене) жртвене животиње у обредима жртвоприношења, олтари и жртвени дарови, а поред тога и битке – поморске, пешадијске или коњичке – све врсте битака, опсадних машина и оруђа, затим заробљене војсковође, били то Мидијци, Персијанци, Ивирци, Келти или Асирци, при чему свако у својој ношњи: и поробљени народи и војсковође које су их покориле. Ту су даље кола, квадриге, возачи, преторијанци, центуриони који иду за њима и ратни плен који им претходи. И све је то представљено као да је живо, док се из натписа може сазнати шта свака слика представља, те се тако јасно може видети каквим су се оружјем и опремом користили у старини, какве су биле ознаке представника власти, какви бојеви пореци, справе, опсаде, организација војних логора. Какав су намештај и одећу користили у рату и код куће, на народним скупштинама, у сенату или на форуму, за време путовања копном и морем, током рада или вежбања, у позориштима, за празнике, у радионицама – и све то узимајући у обзир различите обичаје разних народа. Бавећи се изучавањем овога, Херодот и неки други историчари учинили су свима велику услугу. Јер код њих све изгледа тако као да су живели у оно време, и били код разних народа, те тако њихова историја све објашњава веома једноставно; то скоро као да и није историја, него, да кажемо, посматрање свих тих појава сопственим очима, као да се све то, посвуда, догађало пред њима.
11. Вештина подражавања заиста почиње да се такмичи са природом ствари, тако да ти се чини како видиш самог човека, коња, град, војску, штит, мач, наоружање заробљених војника, оне који су се дали у бекство, људе који се гласно смеју, узнемирени су или негодују. И на свему томе натписи крупним словима говоре: "Сенат и Римски народ Јулију Цезару, Титу или Веспазијану, за врлину и храброст, за победе над страшним противником, за заштиту отаџбине, за изгнање варвара" или за неко друго такво дело које заслужује похвале.
12. А што се тиче таквих древних особа као што су Мелеагр, Амфион, Триполем, а такође, ако је угодно, Пелоп, Амфиарај, Тантал и ко други такав, из митске и древне јелинске историје, њих су пуне улице, пуни споменици и древне гробнице, пуни зидови кућа. Све је то испуњено врхунском и савршеном уметношћу, и представља дело некаквог Фидије, Лисипа, Пракситела и сличних, тако да онај ко иде градом мора да гледа час једно, час друго, као што се дешава са заљубљенима, који, задивљени живим лепотицама, не могу да одвоје од њих свој поглед пун жудње.
13. Ту је још и околина зидина, положај града, ток реке, лепота поља и богатих приградских имања у њима. Град није био лишен ни лука, ни бродоградилишта, понекад с покривеним навозима, од којих су се нека налазила унутар зидина, друга на самом ушћу реке, трећа непосредно испред зидина; њихови остаци виде се и данас. А њихово одржавање, како претпостављам, предмет је бриге свих данас утицајних особа, уколико тешким треба назвати оно што би неко назвао немогућим.
14. Ради задовољства и забаве грађана, а такође и ради њиховог вежбања, унутар зидина извођене су тобож поморске битке, то јест у самом граду, и то не на реци, него на својеврсном мору или језеру унутар града, које је било припремљено нарочито ради тога. А била су и позоришта са такмичењима, гладијаторским борбама, сукобима с дивљим зверима, коњским тркама, као и са надметањима тријера. Стога се заиста може рећи, како се изразио један од наших старих: ту нема ничег другог до Рима.
15. Такво је било оно што је потицало из старине. А шта рећи о новијим стварима и о онима које су се појавиле у доба наше истините вере? Какве су оне, подигнуте у таквом изобиљу камена и других материјала, уз ондашњи процват уметности, а такође и у условима узлета богољубља и побожности? Неки древни споменици били су пресаздани, други су од безбожних и неосвећених постали освећени и свети, од паганских храмова – храмови свештени. Колико је апостолских храмова? Колико их је посвећених мученицима, светима и блаженима? Колико их је посвећених светим женама и дјевама? А њихова тела и мошти, читаве или делови, и све оно што се односи на њихов спомен, као и ствари које су служиле као доказ људске природе нашег заједничког Господа – ко би их могао набројати? Може се дакле рећи како је овај град једноставно кивот са светим моштима, ризница освећене воде. Оно о чему је говорио аутор кога сам у почетку споменуо, то јест да се град може назвати "делом неба", с великим правом односи се на та времена, благодарећи тим његовим светим местима.
16. Све ћу то занемарити. Но, два светила, два сунца, чак и читава небеса која приповедају о слави Божијој – имам у виду Петра и Павла чије мошти ту почивају и у чији спомен пишем све ово – ко ће им се дивити на достојан начин? Зашто им се уосталом читав свет обраћа за помоћ, као да су некакви свеопшти управитељи, владари или конзули?
17. И право је чудо видети како овамо долазе из Шпаније, Иберије, Галије, с Британских острва, и још западнијих и севернијих крајева, ако таквих има, као и из Германије, Сарматије (тј. Русије), Паноније, а неки и из Јеладе, Азије и из других места. Ко би их уопште могао побројати? При томе, није реч само о мушкарцима различитог узраста и занимања, већ и о женама које савладају тако дуг пут, опасности, тегобе, хладноћу, блато, прашину, несносну врућину и муке, само да би се побожно поклонили гробници апостола, и то издалека, иза ограда и решетака, и да би громким гласом завапили тим спаситељима, господи и, као што сам већ рекао, сунцима целе васељене, положивши своје чело и главу на прашњаво тло, на камене и жељезне ограде; да би на крају, толико година након што им је објављена истина, изразили своју захвалност због тога што су ослобођени од заблуда и таме. (124)
Превод: М. С.
Наставак следи...
Наставак следи...
Где је наставак???
ОдговориИзбриши