Пролог

Пролог за књигу "Последња византијска царица" састоји се из два дела, из две кратке целине.
Прва од њих је историјски увод – смештање наше приче у историјски контекст и основно упознавање са личношћу главне јунакиње.
Други део Пролога представља измишљену повест или, како се то популарно али и несвојствено нашем језику каже, фикцију. Написан је у првом лицу: приповедач се зове Георгије и пријатељ је Василевса. То би могао да буде Георгије Сфранцес, стварна историјска личност чије дело представља један од главних извора за нашу причу, али то би исто тако могао да буде и неки други, имагинарни Георгије.
Обе целине, или оба приступа, чине предговор за приповест која следи. На читаоцу је да одабере који му приступ више одговара.
У самом Прологу, на крају његовог првог дела, речено је да се књига састоји од три врсте грађе: 1) "оно што се поуздано збило и што је као такво забележено", 2) "оно у шта нисмо посве сигурни јер су се кроз векове повести о стварним личностима и догађајима неминовно испреплеле са легендарним" и 3) "оно што је можда могло да буде".
Увек када је постојала грађа прве врсте, грађа из историјских извора, користио сам њу. Такође, када сам располагао легендарним повестима излагао сам и њих, уколико не противрече историјским чињеницама. Али када за одређене периоде живота наше јунакиње нисам имао никакву грађу, ни прве ни друге врсте, морао сам да прибегавам машти и конструисању приче на основу материјала којим сам располагао, користећи пре свега историјске аналогије. Када ми, примера ради, није било познато како је изгледао неки сегмент живота на двору Драгаша-Дејановића, користио сам аналогију са другим српским средњевековним дворовима тога доба за које сам у историјским изворима имао такве податке. Описујући поклоничко путовање у другом поглављу, користио сам приказе таквих путовања српске властеле из расположивих историјсих извора. Или када је у петом поглављу приказано како цар дочекује будућу царицу, опет је то учињено на основу постојећих веродостојних описа таквих догађаја.
Идеја овог блога и јесте да читаоцима који би хтели да се подробније упознају са историјском потком наше приче омогућим да одговоре на питања која желе да поставе добију управо овде. Блог је дакле замишљен као својеврсна деконструкција књиге...
Ако читаоца занима где је пронађена грађа за опис двора на коме је принцеза Јелена одрасла, или поклоничког путовања њене баке Теодоре, или церемоније дочека будуће царице пред Константинопољем – одговоре ће пронаћи ту, на блогу. Добра ствар са чланцима на блогу је то што се могу преправљати, додавати и брисати, скраћивати и проширивати, док сама књига остаје у облику у коме је пред вама, као целовита, јединствена повест. А повест и јесте уједно прича (приповест) и историја. Баш као што је случај и са самом грчком речју историја...