Епилог: Судбина Георгија Сфранцеса

"Георгије Сфранцес је као један од учесника одбране Цариграда, са својом женом и децом по освајању Града пао је у руке турских трговаца робљем. После неког времена успео је да откупи најпре себе а потом и своју супругу, док су им деца умрла у ропству. Касније се замонашио на Крфу где је на наговор неких људи саставио своје Мемоаре који су нам до данас један од најдрагоценијих извора података за последњи период византијске историје.

Београдски сајам књига 2012.

Најпродаванија књига на нашем штанду на недавно завршеном Београдском сајму књига била је "Последња Византијска царица" (друго издање) са нешто преко 100 продатих примерака...

Из беседе Георгија Схоларија (3)

Христос из Свете Софије (мозаик, XII век)

Извори преосталих библијских цитата у беседи Георгија Схоларија:

Ко Мене љуби тога ће љубити Отац мој, и Ја ћу му се јавити (Јн. 14,21). (223)

Ко пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог је у њему (1. Јн. 4,16). (224)

Уђи у радост Господара свога (Мт. 25,21,23). (224)

Блажени миротворци јер ће се назвати Синовима Божијим (Мт. 5,9). (224)

Љубав је дуготрпљива (1. Кор. 13,4). (225)

'Ко претрпи до краја, спашће се' (Мт. 10,22; 24,13; Мк. 13,13). (225) 

Из беседе Георгија Схоларија (2)

Црква манастира Панттократор
у којој је одржана беседа Георгија Схоларија

"Многи блажени су из светих књига сабрали тај најбољи и најслађи међу плодовима, плод љубави. Јер ове књиге постављају као закон: Љуби Господа Бога из све душе своје, то јест са идеалним уживањем; а затим: И ближњега свога љуби као самог себе" (Мт. 22,37; Мк. 12,30; Лк. 10,27). (223)

Из беседе Георгија Схоларија (1)

Мехмед II и Генадије (Георгије) Схоларије,
први Константинопољски патријарх
након пада ромејске престонице под турску власт

"У оваквом данашњем отпадништву од свега што је добро, и у овој страшној оскудици у људима који се посвећују ономе што је племенито, она (царица Јелена - света Ипомонија) се појавила као некакав диван крин усред зиме, или као једна света маслина на тврдој и испуцалој земљи, или као сјајна звезда кроз околне облаке и маглу, или једино једино зрно на грозду, да уплетемо и то поређење из Светог Писма" (Ис. 65,8). (217)

Царичино монашење

Данашњи изглед једног константинопољског манастира: Хора

На монашењу Царица је добила ново име: Ипомонија. Свакоме ко ју је познавао одмах је било јасно одакле оно: реч "ипомони" на грчком означава "постојаност" и "трпљење", а код Царице Јелене, која је без сумње била пуна врлина, одувек се посебно истицала управо врлина трпљења.
Колико се само пута царица тешила речима Спаситељевим: Трпљењем својим спасавајте душе своје; који претрпи до краја тај ће се спасти.  Колико је пута чула или прочитала речи Његових апостола: Хвалимо се и у невољама, знајући да невоља гради трпљење.  Или: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка. (192-193)

Повратак светог Марка Ефеског

Фирентинска катедрала у којој је у јулу 1439. године проглашена Унија

"Константин је у новембру коначно стигао у престоницу. Са њим је дошао и Марко Ефески, који је дочекан као светитељ кога сви поштују, као општи спаситељ и добротвор и учитељ, и као чврсти темељ православља пред којим су се сви клањали. Сам Марко је тих дана писао: 'Благодаћу и силом Божијом лажна унија се ево распада. Цар отворено каже да се каје због учињеног и пребацује кривицу на оне који су се покорили и прихватили унију'". (191)

Mark C. Bartusis, The Late Byzantine Army, University of Pennsylvania Press, p. 118;

И. Ђурић, стр. 374. (191)

Хиподром

Остаци спине цариградског Хиподрома:
Змијски стуб и Теодосијев обелиск

"...Мада је ово огромно здање након пресељења царског двора у Влахерну више од два столећа било напуштено и налазило се у рушевинама, тркачка стаза раздељена спином још увек је била употребљива. Млади коњаници ту су се и даље надметали изазивајући одушевљење гледалаца који су се тискали на углачаним каменим седиштима преосталих трибина. Ове трибине окруживали су високи стубови одозго још понегде повезани масивним каменим гредама које су у старини тако вешто спајане да им се нису могли уочити састави". (180-181)

Л. Бреје, стр. 107. (181)

Константин Палеолог и Георгије Сфранцес

Константин XI Драгаш Палеолог - портрет из рукописа
"Историје" Јована Зонаре, Mutinensis gr. 122, f. 294 r,
Biblioteca Estense Universitaria, Modena (XV век)

"...Будући Цар (Константин) је 1438. године Сфранцесу био кум на венчању са ћерком начелника царске канцеларије Алексеја Палеолога Цамблакона, а потом је и њиховој деци кумовао на крштењу". (179) 

Л. Бреје, стр. 22, прим. 27; Георгије Сфранцес, Хроника, 24,1-2. (179) 

Јован VIII Палеолог и Ана од Русије

Фотијев "Велики сакос"

Ево једног изузетног историјског споменика из епохе последњих Палеолога. Реч је о такозваном Фотијевом Великом сакосу. Нема много сачуваних византијских уметничких предмета с почетка XV века, но два су за нашу причу посебно значајна. Први је рукопис са делима светог Дионисија Ареопагита који се данас чува у музеју Лувр у Паризу и о коме смо већ писали. Други је "Велики сакос" митрополита Фотија, данас део збирке Оружејне палате Московског кремља, који ћемо сада укратко покушати да представимо.

Заједничко овим споменицима је то што поред изузетне уметничке вредности, која сведочи о високим дометима ондашњих цариградских уметничких радионица, представљају и значајну историјску грађу. Околности у којима су настали, намена тих предмета, имена односно титулатуре који су на њима означени, по речима Ивана Ђурића, доприносе поузданијем расветљавању историјских збивања. Портрети извезени на сакосу пружају нам између осталог представу о владарској одећи оног времена.

Фотијев сакос израђен је у Константинопољу око 1417. године и  послат Кијевском митрополиту као дар поводом венчања младог ромејског василевса Јована VIII и руске принцезе Ане.

Деспот Ђурађ Бранковић и Фирентинска унија

Смедерево - престоница деспота Ђурђа Бранковића

"Српски деспот Ђурађ Бранковић поручио је следеће: 'Ја сам сусед са Латинима, и често сам с њима долазио у додир; разговарао сам с њима и знам тачно и речи њихове и намере и начине; знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланика на сабор'." (169)

Опширније о томе: И. Ћурић, цит. дело, стр. 319. (169)