Његова Хроника почиње следећим речима: 'Ја сам Георгије Сфранцес, смирени царски Протовестијарит, сада познат по мом монашком имену Григорије. Написао сам ово дело као сведочанство о догађајима током мог бедног живота. За мене би било боље да се нисам ни родио, или да сам умро у детињству. Но, пошто се то није догодило, нека се зна да сам рођен у уторак, тридесетог августа 6.909 године...' Сфранцес је желео да након свега што је проживео, колико му то здравље и преостало време допусте, испуни оно што је обећао – а што је сматрао и за дуг свом господару и куму Константину, затим његовом брату Јовану и њиховом оцу светом цару Манојлу – те да остави писмену повест о епохи у којој су живели. Ево како је осамдесетогодишњи Георгије, пожртвовани пријатељ последњег ромејског василевса, завршио своје Мемоаре: 'Написао сам ово на захтев извесних угледних особа на Крфу, које су инсистирале да треба да опишем догађаје којима сам био сведок и у којима сам учествовао. Тако сам саставио ово дело сопственом руком и предао га господину Антонију, уваженом свештенослужитељу. Ако сам у опису неког догађаја погрешио, молићу за опроштај због моје старости и заборавности које ми нису допустиле да посао окончам како ваља. Ово сведочанство је довршено 29. марта 6.989. године". (233-234)
Први цитат из дела Георгија Сфранцеса представља почетак његове "Хронике" (Chronicon Minus), док je други цитат заправо крај "Велике Хронике" (Chronicon Maius), познате и као "Псеудо-Сфранцес". Обе ова дела - прво у целини, са грчким изворником и српским преводом, и делови другог - објављена су у нашој књизи Георгије Сфранцес, ХРОНИКА - Пад Византијског царства". Ту је подробније објашњен и однос између Велике и Мале Хронике. (233-234)
Нема коментара:
Постави коментар