Однос Ромеја према Латинима

The Capture og Constantinople in 1204 (Tintoretto)

"Неповерење према латинима посебно се укоренило два века раније када су Град заузели витезови са Запада, учесници Четвртог крсташког похода, који су га до те мере опљачкали да се до краја постојања Велике Романије није опоравио. Био је то дотад једини случај у историји да је престоница пала у руке освајача, али, по мишљењу њених житеља, опет захваљујући издаји латина. Наиме, непријатељски бродови никада нису могли да уплове у залив Златни рог јер улаз био затворен дебелим ланцем који се пружао од високих морских зидова Цариграда до утврђене Галате коју је Цар поверио на управљање венецијанцима. Ови последњи уклонили су ланац и омогућили крсташима да са бродовима уђу у залив, те да цариградске зидине нападну на месту где су биле најслабије, код четврти  Влахерна, и то истовремено са мора и са копна.

Кондоскалион

 Galley of Romania, first half of 15th century (Michael of Rhodes)

"У тренутку када се на мору пред Цариградом појавило осам млетачких и ђеновских галија под ромејским заставама са црвеним и златним крстовима и тетраграмима, и када су нешто касније те галије са царском породицом и њиховом пратњом клизећи мирном воденом површином упловљавале испод подигнуте тешке гвоздене решетке у Константинопољску војну луку Кондоскалион на Мраморном мору иза чијих је високих зидина у ратним приликама сигурност могло да пронађе више од стотину бродова, зачула су се најпре звона из цркве Светих Сергија и Ваха, да би се затим огласила звона и клепала и са других оближњих храмова, а онда се тај победоносни звук попут таласа проширио градом и убрзо се заорила заглушујућа звоњава стотина престоничких храмова. Улазак цара Манојла II у Константинопољ, са породицом, дворском свитом, гардом и гостима из далеких земаља подсећао је на тријумфалне поворке древних императора". (105)

Μανουήλ Χρυσολωράς

Manuel Chrysoloras (1355 – 1415)

"Сам Манојло најпре је бродом стигао до Ђенове, да би одатле одјахао у Венецију, где се укрцао на брод који је испловио за Цариград. Пун оптимизма кренуо је натраг у отаџбину. Заједно са њим из Венеције је кући пошао и дугогодишњи изасланик Ромејског царства у Италији, Царев вршњак, имењак и добар пријатељ још из периода када су заједно учили код Димитрија Кидона, Манојло Хрисолорас, сада већ славни научник који је као прави представник велике ромејске цивилизације обогатио италијанску ренесансу систематским проучавањем античке грчке литературе. Са своје професорске катедре у Фиренци протеклих година извршио је огроман утицај на водеће фирентинске хуманисте који су били његови ученици, попут Гварина и Леонарда Бруна. Хрисолорас их је утврдио у вештини превођења и текстуалне анализе, пробудивши њихов ентузијазам за древну јелинску књижевност, при чему је саставио и прву граматику на Западу под насловом 'Питања грчког језика'. Антички текстови које је на предавањима користио са својим ученицима потицали су из његове личне библиотеке коју је донео са собом из Константинопоља. Цар Манојло II високо је ценио његову политичку вештину, посебно када је реч о вођењу сложених преговора у иностранству, и сматрао га је за најпоузданијег саветника, па је сада решио да га поведе у престоницу како би му се нашао при руци, а уједно да би му поверио образовање престолонаследника и будуће генерације високих чиновника Царства." (97-98)

Мистра

The church of St. Sophia at the ruined Byzantine city of Mistra

"У поређењу са Цариградом Мистра је била мало место, варошица која је добила на значају тек током последњег века, када је Царство изгубило друге своје територије. Њене кривудаве, уске и стрме уличице, поплочане облим сивим каменовима, са кућама које су имале балконе на спрату, и где понекад нису могла да се мимоиђу два натоварена магарца, ипак су биле пуне живота. Овај градић, као престоница Морејске деспотовине, постао је отприлике у то доба и важан културни центар, са неколико новијих цркава и манастира међу којима се издвајао митрополијски храм Светог Димитрија". (87)

Одлазак у Константинопољ

Поглед са Златних врата на Мраморно море 

"...А онда су се помало неочекивано пред путницима указале древне троструке Теодосијеве зидине, којима се на северу није назирао крај, док су се на југу спуштале у Мраморно море. Дан је био хладан и после дуготрајних киша сада се иза облака повремено појављивало сунце блистајући на оклопима градске страже распоређене по зидинама, или на површини мора на којој су се могли видети рибарски чамци расути без реда и по која бригантина са два јарбола, али и велики бродови раширених и напетих једара, и елегантне галије које натоварене робом грабе ка луци..." (48)

О пореклу породице Драгаш-Дејановић

The fresco of king Stefan Milutin, King`s Church in Studenica, Serbia (1314)

Константин Јиричек је сматрао за могуће да је севастократор Дејан исто лице са војводом Дејаном Мањком кога краљ Стефан Душан спомиње у повељи којом Дубровчанима уступа Стонски рат и Превлаку (1333). У том случају отац (или деда) Дејанов могао би да буде севаст Обрад Мањак кога краљ Милутин другом повељом Хиландару одређује "да утеше међе" дарованом поседу. Више о пореклу севастократора Дејана види: Миодраг Рајичић, Севастократор Дејан, "Историски гласник", бр. 3-4, Београд 1953. (10)

Јелена упознаје Константинопољ

The Basilica Cistern located 150 m southwest of the Hagia Sophia
was built in the 6th century during the reign of Emperor Justinian I

"...Њен долазак свуда је изазивао пажњу и будио знатижељу, јер сви су хтели да виде нову Царицу и да јој се поклоне. Након сусрета са Јеленом – остало је забележено – свак је могао код себе да примети некакво узвишено задовољство, духовну испуњеност, и да у дубини срца осети како је у отпадништву од свега што је добро и у страшној оскудици у људима који се посвећују ономе што је племенито изникао неочекивано, као усред зиме, један диван крин, или се насред сасушене и испуцале земље примила света маслина, или је сјајна звезда пробила својом светлошћу облаке и маглу над земљом, или да се на усахлом грозду појавило једно једино пуно и сочно зрно..." (67)

Јован Аргиропул

John Argyropoulos teaching medicine at the hospital of the Kral (a foundation of the Serbian king
Stephen Uroš II Milutin attached to the Petra Monastery at Constantinople) in c. 1448.
At the top of the page is a list of his students.

"За боравак ромејске делегације у Италији везан је још један значајан догађај. Георгије Гемист Плитон је тамо написао свој познати трактат 'О разлици између Платона и Аристотела' који ће Козиму Медичија навести да тих година у Фиренци оснује Платонову академију, по узору на ону атинску коју је девет векова раније затворио цар Јустинијан. Фирентинска Академија, на којој ће предавати Јован Аргиропул и други учени Ромеји, даље ће на Западу појачати интересовање за наслеђе древне Грчке, подстаћи ће тежњу за слободним развијањем човекове личности, убрзати развој науке и проширити видике уметности." (186-187)

Царица Марија Комнина

Pisanello (1395-1455), Saint George and the Princess of Trebizond

(Царица Марија Комнина на Пизанеловој фресци из Вероне)

"Царица-мајка је свим срцем желела да њен син напокон пронађе срећу у браку, срећу какву је имала она, зато се сложила с њим да ће бити најбоље ако овога пута супругу пронађе према своме срцу. Јован је ућуткао дворске саветнике и одлуку донео сам: одабрао је праву лепотицу, Марију, ћерку Трапезунтског владара Алексија IV Комнина. Трапезунтом су већ више од два века владали Велики Комнини, потомци цара Андроника I. Ова држава, некад део Ромејског Царства, налазила се на јужним обалама Црног мора и од остатка Мале Азије била је одвојена високим и непроходним планинским венцем, чиме се, поред веште дипломатије њених господара, може објаснити њено тако дуготрајно одолевање Османлијама. Трапезунтско царство је у великој мери зависило од морског пута који га је преко Константинопоља повезивао са Европом. Морепловци и путници су од давнина испредали и преносили приче о лепоти трапезунтских принцеза. И Марија је својом појавом одузимала дах. Складна, права фигура, поноситог и отреситог држања, правилних црта лица, продорних очију испод танких повијених обрва, високог чела, дугог врата, умиљатог осмеха... Дука за Марију вели да је жена ваљана 'како по лепоти, тако и по врлини'. Када су је на галијама довезли из Трапезунта, била је годину или две млађа него Јелена у време свог доласка у Константинопољ. Венчање у Светог Софији обавио је Васељенски патријарх Јосиф II". (152)

Белешка старца Исаије

Манастир Хиландар, Пирг Св. Саве

У манастиру Хиландар, задужбини Царичиних предака светих Саве и Симеона (1198), крајем 14. века живео је учени монах Исаија који је на крају једног свог превода као савременик и очевидац оставио познату забелешку о времену пре и после Маричке битке (1371):
"Књигу ову у добра времена почех, када божанствене цркве и Света Гора, рају подобне, цветаху као неки врт код извора стално напајан, а сврших у најгорим од свих злих времена. И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. Просуше се Исмаилићани и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано пожње. Они пак који смрт преживеше, глађу беху погубљени. Јер таква глад завлада по свим крајевима, каква не би од постанка света; ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, њих по допуштењу Божијем вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добара пуста: и људи и стоке и других плодова. Јер не би кнеза, ни вожда, ни наставника међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилићанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли". (32-33)

Икона из манастира Поганово

Пресвета Богородица и свети Јован Богослов

У манастиру Поганово је више од 500 година чувана изузетна двострана византијска икона с краја 14. века, дар царице Јелене. На икони су с једне стране представљени ликови Богородице и св. Јована Богослова, коме је манастир и посвећен, а са друге стране Чудо у латонском манастиру. За време Првог Светског рата Бугари су икону однели, и сад се већ скоро читаво столеће налази у збирци крипте Св. Александра Невског у Софији.
"...Поводом очеве смрти Јелена у октобру исте године заједно са мужем прилаже цариградском манастиру Светог Јована Претече сто односно пет стотина златних перпера, за душу, како је остало забележено, 'блаженог и великославног господара Србије, господина Константина, оца моћне нам и свете господарке и владарке'. Такође, преузела је на себе обавезу да доврши изградњу манастира у кањону реке Јерме, северно од Трна и Зеленграда, који је као ктитор почео да подиже њен отац. Манастиру је поклонила и двострану икону, на којој се са предње стране налазе ликови Богородице и светог Јована Богослова, а на полеђини представа једног чудесног догађаја. Утеху јој је донело то што је неколико месеци након очеве погибије родила трећег сина, коме су дали име Теодор, по Царевом брату, деспоту Мореје". (80)