четвртак, 06. март 2014.

Манојло Хрисолорас: Константинопољ и Рим


"Младом престолонаследнику се у то време из Рима редовно јављао његов учитељ Манојло Хрисолорас, изражавајући у писмима модерне погледе који су изазивали Јованово дивљење. Хрисолорас је ту између осталог показивао велико уважавање према натурализму античке уметности и лепоти 'вечног града', његових старина и хришћанских светилишта, али је при томе закључивао да Константинополис надмашује Рим због свог неупоредивог положаја и чудесних грађевина попут, на пример, храма Свете Софије". (124)

У своме чланку "Константинопољ у поређењу са Римом: поглед Манојла Хрисолораса" (ВВ 64 (89) 316-334) И. П. Медведев за Манојла Хрисолораса (1350-1415) каже да је био "један од најистакнутијих представника позновизантијске хуманистичке интелигенције", "блиски пријатељ цара Манојла II Палеолога (1391-1425), са којим је пропутовао читаву Европу у покушајима да се обезбеди помоћ против Турака који су опседали Константинопољ", "византијски изасланик у Италији, који се све више и више пуштао корене на италијанском тлу и фактички је постао 'исељеник'", "унијата који је на крају прешао у католичанство" и "знаменити педагог и учитељ грчкој језика и литературе на универзитетима у Италији". Да подсетимо, Хрисолорас је од 1397. до 1400. држао катедру у Фиренци, која је била основана нарочито за њега, а од 1400. до 1403. предавао је у Павији и Милану.
Када је године 1411. Манојло Хрисолорас дошао у Рим, пратећи ту папу Јована XXIII као члан његове свите, стара престоница је на њега оставила изузетно снажан утисак. "Током својих 'археолошких шетњи' по граду – каже Медведев – он је 'заљубљеним и жудећим очима' посматрао све те остатке старине, и силом уобразиље покушавао да представи живот који је некад бујао дуж 'утврђених путева кретања тријумфалних поворки'. Све је то поредио са константинопољским старинама, да би потом сео за сто и ова своја запажања изложио у опширном писму цару Манојлу II".
Медведев дакле каже да је писмо било упућено цару Манојлу II, "а не његовом сину, будућем императору Јовану VIII Палеологу, како се раније сматрало". Но, Јован је свакако могао да ужива у писму свог учитеља и да се одушевљава његовим идејама. Хрисолорасово писмо је – наводи Медведев речи Ж. Даргона – показивало "перо грчког ритора, византијског ерудите и, у односу према цару, верног поданика, а и погледе ренесансног хуманисте, то јест дволиког Јануса, који је истовремено и још активни учесник догађа (acteur) и већ наследник цивилизације чије оличење је представљао". Сам пак Медведев за Хрисолорасово писмо вели да је оно, по његовом мишљењу, "својеврсно и талентовано написано истраживање из области историје уметности и археологије, кроз поређење римских и константинопољских старина". За Хрисолорасову идеју о две престонице једне империје, он вели да је "одраз уобичајеног схватања хуманистичких кругова византијске интелигенције која покушава да у екстремним условима постојања превлада политичку изолацију Византије, обнављајући првобитну блискост Грка и Римљана, и јединствену улогу Константинопоља као потврде њиховог јединства, што се могло видети већ и из самог географског положаја града, који су – закључује Медведев – свесно изабрали приликом његовог оснивања". (124)

Нема коментара:

Постави коментар