Прва од њих је историјски увод – смештање наше приче у историјски контекст и основно упознавање са личношћу главне јунакиње.
Други део Пролога представља измишљену повест или, како се то популарно али и несвојствено нашем језику каже, фикцију. Написан је у првом лицу: приповедач се зове Георгије и пријатељ је Василевса. То би могао да буде Георгије Сфранцес, стварна историјска личност чије дело представља један од главних извора за нашу причу, али то би исто тако могао да буде и неки други, имагинарни Георгије.
Обе целине, или оба приступа, чине предговор за приповест која следи. На читаоцу је да одабере који му приступ више одговара.
У самом Прологу, на крају његовог првог дела, речено је да се књига састоји од три врсте грађе: 1) "оно што се поуздано збило и што је као такво забележено", 2) "оно у шта нисмо посве сигурни јер су се кроз векове повести о стварним личностима и догађајима неминовно испреплеле са легендарним" и 3) "оно што је можда могло да буде".
