Срби и Фирентинска унија

Христос - Старац данима, фреска из Пећке патријаршије

"...Срби нису вични ученим богословским споровима. Они веру доживљавају много једноставније: православна хришћанска вера за њих представља светлост, а латинска таму. И ту се ништа не може учинити". (169)

Види нпр. Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, 83, СКЗ, 1935 (169)

На Правном факултету у Београду...

Разговор о књизи "Последња Византијска царица"
на Правном факултету у Београду 11. 11. 2011. у 19 сати
Forum Romanum

Припреме за сабор у Ферари

Георгије Острогорски
(1902-1976)

"Припреме за одлазак у Италију, на сабор који би требало да донесе унију цркава и помоћ западних владара у одбрани Ромејског царства од неверника, биле су на самом крају. Царица Јелена се по питању уније држала става свог покојног мужа, мудрог и побожног цара Манојла, који је био врло уздржан и сумњичав када се радило о преговорима са римским папом". (167-168)

Г. Острогорски, Историја Византије, стр. 520. (168)

Царичине бриге

Рушевине палате Буколеон на обали Мраморног мора (март 2009)

"Царица-мајка се суочавала и са многим другим озбиљним проблемима, попут недостатка средстава за издржавање војске и флоте, као и за основне потребе двора, услед чега је царски стан унутар огромног дворског комплекса у Влахерни временом постајао све мањи. Сваке године било је све теже набавити довољно жита за исхрану Цариграђана. После кратког периода опоравка, Град је сада опет безнадежно тонуо у сиромаштво и пропадао". (150)

Тако је на пример Шпанац Перо Тафур, који је једно време боравио на двору, приметио да је осим прилично скученог царског стана, палата била лоше одржавана (Л. Бреје, 75). (150)

Царица-мајка

Лик цара Јована VIII на Пизанеловом медаљону (1438)
Натпис лице (грчки): +IωANNHC·BACIΛεVC·KAI·AVTOKPATωP·PωMAIωN·O·πAΛAIOΛΓOC [Јован, цар и самодржац Римљана, Палеолог]; наличје горе (латински): .OPVS.PISANI.PICTO/RIS. [рад Пизана сликара]; наличје доле (грчки): εPΓON·TOV·πICANOV·ZωΓPAΦOV [рад Пизана сликара]

"Почев од 1430. све је више сведочанстава која указују на снажан и непрестани утицај Царице-мајке на Цара. То су примећивали и њихови савременици, домаћи и страни, и хроничари поменутих збивања, као и сви историчари који ће касније писати о Јовану VIII.

Након мужевљеве смрти за Јелену су уследили још црњи и неизвеснији дани. Понајвише су је мучиле две ствари: претња Османлија, која није била трајно отклоњена и временом је поново постајала све озбиљнија, и сукоби синова око власти." (148-149)

Анастасијевић, цит. дело 32-34; Ђурић, цит. дело 249-254. (149)

Halil İnalcık: My Method

Halil İnalcık (1916)

A historian should know economic, cultural and political as well as general history. At the same time a historian should also know languages and the law. He must be able to use the primary sources. For this he must patiently study the difficult texts to be read. He must train himself in dept...
I like to go and see the areas whose place names appear in the sources. I have been traveling for twenty years. I do topographical research. If I can go and find any place name at all that appears in a suorce, then that narrative acquires far more value and immediacy. That is my method...

Смрт цара Манојла

Сребрни ставратон са ликом Христа на једној страни,
а цара Манојла II Палеолога на другој

"...Двадесет првог јула 6933. године, или 1425. како се рачунало на западу, преставио се у Господу стари Цар Манојло II Палеолог пошто је на два дана пред смрт замонашен са именом Матеј. Сахрањен је покрај својих предака у породичној гробници Палеолога, у прекрасном, свештеном, царском манастиру Пантократор који је и сам у више наврата богато даривао. На сахрани се, веле очевици, сабрало толико народа, као никад пре у другим сличним случајевима. Цареве слуге, које су по обичају стајале уз његов гроб дан и ноћ све до првог парастоса, посматрале су Царицу како готово све то време и сама проводи у молитви на гробу супружника. Свети василевс је укупно поживео седамдесет седам година и двадесет пет дана. До данас он се сматра не само једним од најобразованијих источно-римских царева, него и једним од највећих ромејских писаца уопште. Тако је Царица Јелена остала удовица". (145-146)

Очев савет

Цар Манојло II (савремени цртеж)

"О утисцима са путовања и надама у погледу уније млади Цар је разговарао и са оцем. Обилазећи и негујући супруга, који сада већ био у потпуности везан за постељу, Јелена је присуствовала његовим последњим разговорима са сином, Јованом VIII, када га је, већ на самртничком одру, саветовао да се не заварава претерано надама о унији, 'јер уједињење Грка и Латина је немогуће, а покушаји да до уније дође само пооштравају постојећи расцеп'". (144-145)

Види: Г. Острогорски, Историја Византије, стр. 521. (144-145)

Преговори са Муратом II

Sultan Murad II (1402-1451)

"Међутим, када је Јован следеће године на ратним лађама са многобројном свитом кренуо на пут за Венецију и потом одатле у Угарску како би обезбедио помоћ,  главну реч у престоници није водио ни болесни Манојло II, ни регент, деспот Константин, мада је он већ са седамнаест година одважно учествовао у одбрани града, нити пак Јованова супруга царица Софија, која је и иначе живела у некој врсти изолације, него управо Царица-мајка. Она је преко Манојла Мелахрина водила преговоре са султаном, да би на крају послала делегацију у којој су поред поменутог дипломате били још Лука Нотарас и Георгије Сфранцес – овај последњи за себе вели да је био лични изасланик "свете госпође" са задатком да оданде шаље шифрована писма ако буде потребе – и та је делегација крајем јануара 1424. године склопила споразум између Ромејског царства и султана Мурата II, драгоцен јер ће Ромејима омогућити још један период мира. Мировни споразум је јасно показао да у одсуству Јована VIII државом стварно управља Царица-мајка". (139-140)

Види о томе детаљно: Анастасијевић, цит. дело 30-31 (139-140)

На двору цара Манојла II

Остаци дворског комплекса Влахерна

"Управо тих година у различитим дворанама палате Влахерна под Царевим покровитељством и уз његово активно учешће одржавани су скупови најугледних оновремених философа и богослова. Тако је на пример знаменити беседник и члан Царског савета Јосиф Вријеније, монах и професор богословских и световних наука који је руководио Патријаршијском школом, другом великом образовном установом у престоници, у Царевом присуству одржао двадесет једну беседу о Светој Тројици. Уопште узев, под Палеолозима, а поготово за владавине Манојла II, приметни су били пораст интересовања за науке и општа радозналост учених људи који су стално проширивали поља својих истраживања". (120)

Види: Бреје, 73 (120)

Цариградски универзитет

"...Након повратка у престоницу, Манојло се прихватио обнове Цариградског универзитета који је уз повремене прекиде постојао још од времена Константина Великог, дакле готово једанаест векова, везујући се углавном за јеленистичку и римску традицију. Дописујући се са ученим европљанима које је упознао током путовања, он је покушавао да их привуче на свој двор. Универзитетска настава дотле је одржавана на више места у граду, а сада је Манојло све катедре преселио у једну лепу стару зграду, ако се у Цариграду старом уопште могла назвати зграда која је тек ушла у други век свога постојања, познату као Краљева болница. Била је то заправо болница коју је при манастиру Јована Крститеља изградио Јеленин чукундеда, српски краљ Урош II Милутин и поклонио ромејској престоници". (116) 

Опширније о томе Бреје, 407 и даље. "Oд IV до XV века у Цариграду је постојао Царски универзитет, који се као установа везује за хеленистичку и римску традицију". (116)

Μονεμβασία

"Но, у тренутку кад се Царица са децом склонила иза сигурних зидина Монемвасије, које су са мора чувале и млетачке галије, у граду је харала смртоносна болест. Посматрајући страшан призор Јелени су на ум долазили Хомерови стихови: 'Свуда запламтеше лешева ломаче силне'. Стање у граду погоршавала је чињеница да су, повлачећи се пред Турцима, свакодневно стизале избеглице из других крајева Пелопонеза, па је у богатој вароши преко ноћи понестало свега осим изгладнелих штакора". (88)

Илијада, 1,52. (88)

Задужбина

Манастир Св. Јована Богослова, задужбина Константина Драгаша и његове ћерке Јелене

"Поводом очеве смрти Јелена у октобру исте године заједно са мужем прилаже цариградском манастиру Светог Јована Претече сто односно пет стотина златних перпера, за душу, како је остало забележено, 'блаженог и великославног господара Србије, господина Константина, оца моћне нам и свете господарке и владарке'. Такође, преузела је на себе обавезу да доврши изградњу манастира у кањону реке Јерме, северно од Трна и Зеленграда, који је као ктитор почео да подиже њен отац." (80)

Манастир се налази југозападно од Цариброда (данашњег Димитровграда), на обали реке Јерме, познате још и као Суковска река. Више о манастиру види у књизи: Петар Матински, "Манастир Св. Јована Богослова код Поганова (Епархија Нишка)", Поганово 2008. (80)

Битка на Ровинама (1395)

Манастир Манасија, задужбина деспота Стефана Лазаревића (подигнута 1407-1418)

"...Гласник је донео страшну вест из њене домовине, да је у бици између војводе Мирче и Турака на Ровинама 17. маја у влашким шумама под кишом стрела пао њен отац Константин Драгаш, заједно са краљевићем Марком, обојица као турски вазали који су против своје воље морали да учествују у таквим походима, и да сада султан Бајазит немилосрдно заузима земље оба та хришћанска владара. Гласник је царици пренео да је краљевић Марко уочи битке рекао њеном оцу како моли Бога да буде на помоћи хришћанима, па макар он први морао да погине у овом боју, што се на крају и збило" (79).

У бици против влашког Војводе Мирче као турски вазал учествовао је и Стефан Лазаревић. Поменуте Маркове речи упућене Константину Дејановићу забележио је управо Стефанов биограф. По српским летописима до битке је дошло 10. октобра 1394. (79)

Беседа ромејским ратницима

"Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под налетима непријатеља, онда када то захтева општи план војсковође. Ето, такви су војници најпоузданији. Храбри ромејски ратници! Уз помоћ Божију, непријатељ нас неће покорити ни сада, нити икада, док год смо у стању да носимо оружије и да се боримо за част отаџбине, за коју смо спремни и да умремо!" (Манојло II Палеолог) (78)

Према: Mark C. Bartusis, The Late Byzantine Army, Arms and Society, 1204-1453, p. 103. (78)

Скуп у Серу

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из ман. Манасија (1418)

"Недуго након што су прославили други престолонаследников рођендан, Јелена је морала да испрати супруга на пут у снегом завејане македонске крајеве, јер је султан Бајазит у град Сер позвао своје хришћанске вазале – цара Манојла Палеолога, његовог брата Морејског деспота Теодора који је управљао поседима Царства на Пелопонезу, затим Манојловог синовца Јована VII, који је у Царево име господарио Селимвријом и трачком обалом, као и српске владаре деспота Стефана Лазаревића и Константина Драгаша. Примио их је у древној ромејској тврђави која се већ десетак година налазила у турским рукама...

...Свесни у како тешком положају се налазе, деспот Стефан Лазаревић и Константин Драгаш решили су да прекину непријатељство које је дотле постојало између куће кнеза Лазара и куће Дејановића". (74-75, 76)

Старији историчари су скуп у Серу везивали за 1391 годину, а не за 1394, па су сматрали да је управо тамо уговорено венчање Манојла II и Јелене Драгаш. Данас је прихваћена ова друга година. Уосталом и Стефан Лазаревић је 1391. био још сувише млад да би могао самостално да присуствује једном таквом састанку. Његово пунолетство проглашено је 1393. године. (76)