Битка код Никопоља

Погубљење хришћанских заробљеника након битке код Никопоља у присуству султана Бајазита I 
(илустрација из рукописа BNF Fr 2646 - "Хроникe" Жана Фроасара, препис настао око 1470)

"У јесен 1396. године код Никопоља крсташка војска угарског краља Жигмунда и његових савезника, коју је чинило 100.000 крсташа - Француза, Немаца, Влаха, Мађара и других, тешко је поражена. Султан Бајазит, на чијој страни се у овој бици као вазал борио и Стефан Лазаревић, заузео је потом Атину, опљачкао Пелопонез, преотео Млечанима Аргос, па је Царство Ромеја пред њим стајало као на послужавнику". (81)

Бајазитов крај

Тимур Велики држи у заточењу султана Бајазита

"Судбина Бајазита Муњевитог који је, опијен својим победама, представљао страх и трепет за све око себе, а онда се преко ноћи нашао оборен и понижен, дала је Јелени повода да се замисли над непостојаношћу успеха и величине у свету, и при томе су јој падале на памет речи светог Златоуста да су овдашња моћ и слава, као и земаљско богатство и благородство, налик обичним играчкама за децу". (97)

Превозна средства у средњевековној Србији и позној Византији

Апостол Филип и евнух царице Кандакије,
фреска из манастира Високи Дечани (1339-1340)

Основно превозно средство у Царству Ромеја био је коњ, али су коришћена и кола на два или четири точка, док су у граду употребљаване и носиљке, које су носили робови и слуге.
Може се претпоставити да је слично било и у Србији, с тим што су носиљке, као превозно средство погодно пре свега за градске средине, због карактеристика српских средњевековних градова, свакако биле слабије заступљене.

Удаја и крунисање

Свештено крунисање Цара Николаја II и Царице Александре Фјодоровне
(Успенска црква Московског кремља, 14/26. мај 1896)

"Венчање је заказано за 11. фебруар 1392, на празник светог мученика Власија. Уочи тога дана у Великој цркви Свете Софије служено је свеноћно бденије. Још од ране зоре око ограђеног дворишта испред цркве, покрај велике наткривене крстионице, и на тргу над којим се уздизао величанствени Јустинијанов стуб, тако висок да се цар Јустинијан на коњу лако могао уочити и са мора, окупљало се мноштво људи... " (56)

Концерт Дивне Љубојевић у Сава Центру 25. априла 2013.

Дивна за душу

Ево прилике да на тренутак осетите дух Византије... На концерту у Сава Центру 25. априла 2013. године у 20 часова, Дивна Љубојевић и "Мелόди" са својим гостима из земље и иностранства представиће вам најлепше примере православне духовне музике Византије, Србије и Русије, али и много више од тога - публика ће имати прилику да на нови начин доживи културну баштину "Византијског комонвелта"... Гости на концерту биће бас-профундо Владимир Милер, заслужни уметник Руске Федерације, Ансамбл солиста Празничног хора Валаамског манастира под управом Алексеја Жукова и Хор Богословије Св. Арсеније из Сремских Карловаца.

Цар Душан и севастократор Дејан

П. Јовановић, "Крунисање цара Душана" (детаљ)

Читаоцима ће можда бити интересантно да виде како је севастократора Дејана, деду царице Јелене, представио Паја Јовановић на познатој слици "Крунисање цара Душана" (1900). Севастократор Дејан се ту налази одмах иза десног рамена цара Душана, са руком на бради.

Пролог

Пролог за књигу "Последња византијска царица" састоји се из два дела, из две кратке целине.
Прва од њих је историјски увод – смештање наше приче у историјски контекст и основно упознавање са личношћу главне јунакиње.
Други део Пролога представља измишљену повест или, како се то популарно али и несвојствено нашем језику каже, фикцију. Написан је у првом лицу: приповедач се зове Георгије и пријатељ је Василевса. То би могао да буде Георгије Сфранцес, стварна историјска личност чије дело представља један од главних извора за нашу причу, али то би исто тако могао да буде и неки други, имагинарни Георгије.
Обе целине, или оба приступа, чине предговор за приповест која следи. На читаоцу је да одабере који му приступ више одговара.
У самом Прологу, на крају његовог првог дела, речено је да се књига састоји од три врсте грађе: 1) "оно што се поуздано збило и што је као такво забележено", 2) "оно у шта нисмо посве сигурни јер су се кроз векове повести о стварним личностима и догађајима неминовно испреплеле са легендарним" и 3) "оно што је можда могло да буде".

Христос се роди! Срећна Нова година!

Андреј Рубљов, "Рождество Христово" (1405)

Христос се Роди! Срећна Нова година!

Поштовани читаоци обавештавамо вас да ће се до краја 2013. године књига "Последња византијска царица" појавити и у издању на енглеском језику. Превођење је у току...

Епилог: Судбина Георгија Сфранцеса

"Георгије Сфранцес је као један од учесника одбране Цариграда, са својом женом и децом по освајању Града пао је у руке турских трговаца робљем. После неког времена успео је да откупи најпре себе а потом и своју супругу, док су им деца умрла у ропству. Касније се замонашио на Крфу где је на наговор неких људи саставио своје Мемоаре који су нам до данас један од најдрагоценијих извора података за последњи период византијске историје.

Београдски сајам књига 2012.

Најпродаванија књига на нашем штанду на недавно завршеном Београдском сајму књига била је "Последња Византијска царица" (друго издање) са нешто преко 100 продатих примерака...

Из беседе Георгија Схоларија (3)

Христос из Свете Софије (мозаик, XII век)

Извори преосталих библијских цитата у беседи Георгија Схоларија:

Ко Мене љуби тога ће љубити Отац мој, и Ја ћу му се јавити (Јн. 14,21). (223)

Ко пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог је у њему (1. Јн. 4,16). (224)

Уђи у радост Господара свога (Мт. 25,21,23). (224)

Блажени миротворци јер ће се назвати Синовима Божијим (Мт. 5,9). (224)

Љубав је дуготрпљива (1. Кор. 13,4). (225)

'Ко претрпи до краја, спашће се' (Мт. 10,22; 24,13; Мк. 13,13). (225) 

Из беседе Георгија Схоларија (2)

Црква манастира Панттократор
у којој је одржана беседа Георгија Схоларија

"Многи блажени су из светих књига сабрали тај најбољи и најслађи међу плодовима, плод љубави. Јер ове књиге постављају као закон: Љуби Господа Бога из све душе своје, то јест са идеалним уживањем; а затим: И ближњега свога љуби као самог себе" (Мт. 22,37; Мк. 12,30; Лк. 10,27). (223)