Детаљ више: господин Радован

Манастир Хиландар и море

Запис преписивача на српскословенском рукопису једне византијске хронике, открива нам детаљ више о окружењу у коме је будућа царица Јелена одрастала: „Хиландарски монаси Роман и Василије су на две-три године пред Косовску битку преписали Хамартолову 'Хронику' властелину кнеза Константина Драгаша, господину Радовану, 'који зажели имати ову књигу у дому својем и наслађивати се читањем у њој'.

Константин Драгаш и Света Гора

Једно од светогорских пристаништа (манастир Григоријат)

"После смрти деспота Јована 1378. године, Јеленин отац Константин Драгаш постао је господар читаве државе. Крајем XIV века он је био један од најмоћнијих обласних господара на Балкану. Захваљујући пре свега приходима од рудника ковао је сопствени новац, а почео је да зида и задужбину, манастир Светог Јована Богослова. Такође, великодушно је помагао Хиландар и друге светогорске манастире". (35)


Види: Милош Благојевић, Закон господина Константина и царице Јевдокије, ЗРВИ 44, 2007, 448-458. (35)

Струмица

Манастир Богородица Елеуса код Стумице (из 1080. године)

"Јован и Константин са својом мајком царицом Евдокијом све чешће су боравили у Струмици, где су од тада повремено издавали и повеље, мада је Велбужд до краја остао административни центар њихове државе". (34)


Јован Хаџи-Васиљевић, Драгаш и Константин Дејановићи и њихова држава (докторска дисертација на Философском факултету Бечког университета, објављена као посебан отисак из "Просветног Гласника"), Београд, 1902, стр. 36-37. (34)

Белешка старца Исаије

Манастир Хиландар, Пирг Св. Саве

У манастиру Хиландар, задужбини Царичиних предака светих Саве и Симеона (1198), крајем 14. века живео је учени монах Исаија који је на крају једног свог превода као савременик и очевидац оставио познату забелешку о времену пре и после Маричке битке (1371):
"Књигу ову у добра времена почех, када божанствене цркве и Света Гора, рају подобне, цветаху као неки врт код извора стално напајан, а сврших у најгорим од свих злих времена. И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. Просуше се Исмаилићани и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано пожње. Они пак који смрт преживеше, глађу беху погубљени. Јер таква глад завлада по свим крајевима, каква не би од постанка света; ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, њих по допуштењу Божијем вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добара пуста: и људи и стоке и других плодова. Јер не би кнеза, ни вожда, ни наставника међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилићанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли". (32-33)