Смрт цара Манојла

Сребрни ставратон са ликом Христа на једној страни,
а цара Манојла II Палеолога на другој

"...Двадесет првог јула 6933. године, или 1425. како се рачунало на западу, преставио се у Господу стари Цар Манојло II Палеолог пошто је на два дана пред смрт замонашен са именом Матеј. Сахрањен је покрај својих предака у породичној гробници Палеолога, у прекрасном, свештеном, царском манастиру Пантократор који је и сам у више наврата богато даривао. На сахрани се, веле очевици, сабрало толико народа, као никад пре у другим сличним случајевима. Цареве слуге, које су по обичају стајале уз његов гроб дан и ноћ све до првог парастоса, посматрале су Царицу како готово све то време и сама проводи у молитви на гробу супружника. Свети василевс је укупно поживео седамдесет седам година и двадесет пет дана. До данас он се сматра не само једним од најобразованијих источно-римских царева, него и једним од највећих ромејских писаца уопште. Тако је Царица Јелена остала удовица". (145-146)

Очев савет

Цар Манојло II (савремени цртеж)

"О утисцима са путовања и надама у погледу уније млади Цар је разговарао и са оцем. Обилазећи и негујући супруга, који сада већ био у потпуности везан за постељу, Јелена је присуствовала његовим последњим разговорима са сином, Јованом VIII, када га је, већ на самртничком одру, саветовао да се не заварава претерано надама о унији, 'јер уједињење Грка и Латина је немогуће, а покушаји да до уније дође само пооштравају постојећи расцеп'". (144-145)

Види: Г. Острогорски, Историја Византије, стр. 521. (144-145)

Преговори са Муратом II

Sultan Murad II (1402-1451)

"Међутим, када је Јован следеће године на ратним лађама са многобројном свитом кренуо на пут за Венецију и потом одатле у Угарску како би обезбедио помоћ,  главну реч у престоници није водио ни болесни Манојло II, ни регент, деспот Константин, мада је он већ са седамнаест година одважно учествовао у одбрани града, нити пак Јованова супруга царица Софија, која је и иначе живела у некој врсти изолације, него управо Царица-мајка. Она је преко Манојла Мелахрина водила преговоре са султаном, да би на крају послала делегацију у којој су поред поменутог дипломате били још Лука Нотарас и Георгије Сфранцес – овај последњи за себе вели да је био лични изасланик "свете госпође" са задатком да оданде шаље шифрована писма ако буде потребе – и та је делегација крајем јануара 1424. године склопила споразум између Ромејског царства и султана Мурата II, драгоцен јер ће Ромејима омогућити још један период мира. Мировни споразум је јасно показао да у одсуству Јована VIII државом стварно управља Царица-мајка". (139-140)

Види о томе детаљно: Анастасијевић, цит. дело 30-31 (139-140)

Јован VIII Палеолог

Цар Јован VIII Палеолог у Фиренци
(фреска, рад Беноца Гоцолија, Palazzo Medici-Ricardi)

"Цар се у Венецији задржао дуже од месец дана. Домаћини су га свуда љубазно дочекивали, задовољни што могу да му покажу свој лепи град, при чему се на улицама и трговима Венеције домаћи свет дивио раскошној одећи Јована VIII и његове пратње. Василевс је мајци и дворанима описивао златне коње из цркве Светог Марка који су некада красили улаз у Константинопољски хиподром, дочаравао им је величанствен поглед са звоника на безбројне изукрштане улице и канале, са чудесним дворовима, са тржницама добро снабдевеним скупоценим предметима и златотканим материјалима, са банкама пуним златног новца... Но, преговори у Сенату, причао је Цар, били су веома тешки и нису дали неког опипљивог резултата, осим што су млечани обећали да ће ускоро послати значајан број ратних бродова као подршку ромејској флоти. Наравно, свима је било јасно да они ове бродове шаљу првенствено ради заштите сопствених поседа и интереса". (143)