Зидине Монемвасије

"...Изашла би кроз дугачки ходник напоље, на високе зидине окружене голим виноградима још погруженим у мрак, зидине унутар којих су се стрмо до обале спуштали кровови монемвасијских кућа и куполе градских цркава, и ту би жудно удисала свежи ваздух са мора, посматрајући прве јутарње зраке сунца како буде небеско плаветнило и осветљавају непрегледну морску пучину умирену после кишовите ноћи". (91)

Малвазија

Монемвасија као млетачки град, мапа Ф. де Вита
(Амстердам, 1680)

"Међутим, већ с пролећа 1400. године, недуго након Манојловог одласка, деспот Теодор је супругу свог брата и њену децу морао да склони из Мистре због непосредне опасности од турског напада великих размера. Одвео их је на обалу, у Монемвасију, најтврђи град деспотовине који је сматран неосвојивим. Реч је о природном утврђењу на југоисточном краку Пелопонеза, на полуострву које је са копном спојено само дугачком и уском превлаком, и којим доминира готово вертикална стена висока три стотине метара а дугачка око два километра. На врху стене налазила се тврђава-осматрачница са које се пружао величанствен поглед на Егејско море и ниједна флота није могла да прође према Цариграду а да на овом месту не буде примећена. Становници Монемвасије, окренути трговини, били су вешти морепловци. Поред маслиновог уља њихов главни извозни производ, захваљујући коме се град прочуо широм света, био је вино – славна малвазија.

Μονεμβασία

"Но, у тренутку кад се Царица са децом склонила иза сигурних зидина Монемвасије, које су са мора чувале и млетачке галије, у граду је харала смртоносна болест. Посматрајући страшан призор Јелени су на ум долазили Хомерови стихови: 'Свуда запламтеше лешева ломаче силне'. Стање у граду погоршавала је чињеница да су, повлачећи се пред Турцима, свакодневно стизале избеглице из других крајева Пелопонеза, па је у богатој вароши преко ноћи понестало свега осим изгладнелих штакора". (88)

Илијада, 1,52. (88)

Мистра

The church of St. Sophia at the ruined Byzantine city of Mistra

"У поређењу са Цариградом Мистра је била мало место, варошица која је добила на значају тек током последњег века, када је Царство изгубило друге своје територије. Њене кривудаве, уске и стрме уличице, поплочане облим сивим каменовима, са кућама које су имале балконе на спрату, и где понекад нису могла да се мимоиђу два натоварена магарца, ипак су биле пуне живота. Овај градић, као престоница Морејске деспотовине, постао је отприлике у то доба и важан културни центар, са неколико новијих цркава и манастира међу којима се издвајао митрополијски храм Светог Димитрија". (87)