На двору цара Манојла II

Остаци дворског комплекса Влахерна

"Управо тих година у различитим дворанама палате Влахерна под Царевим покровитељством и уз његово активно учешће одржавани су скупови најугледних оновремених философа и богослова. Тако је на пример знаменити беседник и члан Царског савета Јосиф Вријеније, монах и професор богословских и световних наука који је руководио Патријаршијском школом, другом великом образовном установом у престоници, у Царевом присуству одржао двадесет једну беседу о Светој Тројици. Уопште узев, под Палеолозима, а поготово за владавине Манојла II, приметни су били пораст интересовања за науке и општа радозналост учених људи који су стално проширивали поља својих истраживања". (120)

Види: Бреје, 73 (120)

Цариградски универзитет

"...Након повратка у престоницу, Манојло се прихватио обнове Цариградског универзитета који је уз повремене прекиде постојао још од времена Константина Великог, дакле готово једанаест векова, везујући се углавном за јеленистичку и римску традицију. Дописујући се са ученим европљанима које је упознао током путовања, он је покушавао да их привуче на свој двор. Универзитетска настава дотле је одржавана на више места у граду, а сада је Манојло све катедре преселио у једну лепу стару зграду, ако се у Цариграду старом уопште могла назвати зграда која је тек ушла у други век свога постојања, познату као Краљева болница. Била је то заправо болница коју је при манастиру Јована Крститеља изградио Јеленин чукундеда, српски краљ Урош II Милутин и поклонио ромејској престоници". (116) 

Опширније о томе Бреје, 407 и даље. "Oд IV до XV века у Цариграду је постојао Царски универзитет, који се као установа везује за хеленистичку и римску традицију". (116)

Μονεμβασία

"Но, у тренутку кад се Царица са децом склонила иза сигурних зидина Монемвасије, које су са мора чувале и млетачке галије, у граду је харала смртоносна болест. Посматрајући страшан призор Јелени су на ум долазили Хомерови стихови: 'Свуда запламтеше лешева ломаче силне'. Стање у граду погоршавала је чињеница да су, повлачећи се пред Турцима, свакодневно стизале избеглице из других крајева Пелопонеза, па је у богатој вароши преко ноћи понестало свега осим изгладнелих штакора". (88)

Илијада, 1,52. (88)

Задужбина

Манастир Св. Јована Богослова, задужбина Константина Драгаша и његове ћерке Јелене

"Поводом очеве смрти Јелена у октобру исте године заједно са мужем прилаже цариградском манастиру Светог Јована Претече сто односно пет стотина златних перпера, за душу, како је остало забележено, 'блаженог и великославног господара Србије, господина Константина, оца моћне нам и свете господарке и владарке'. Такође, преузела је на себе обавезу да доврши изградњу манастира у кањону реке Јерме, северно од Трна и Зеленграда, који је као ктитор почео да подиже њен отац." (80)

Манастир се налази југозападно од Цариброда (данашњег Димитровграда), на обали реке Јерме, познате још и као Суковска река. Више о манастиру види у књизи: Петар Матински, "Манастир Св. Јована Богослова код Поганова (Епархија Нишка)", Поганово 2008. (80)

Битка на Ровинама (1395)

Манастир Манасија, задужбина деспота Стефана Лазаревића (подигнута 1407-1418)

"...Гласник је донео страшну вест из њене домовине, да је у бици између војводе Мирче и Турака на Ровинама 17. маја у влашким шумама под кишом стрела пао њен отац Константин Драгаш, заједно са краљевићем Марком, обојица као турски вазали који су против своје воље морали да учествују у таквим походима, и да сада султан Бајазит немилосрдно заузима земље оба та хришћанска владара. Гласник је царици пренео да је краљевић Марко уочи битке рекао њеном оцу како моли Бога да буде на помоћи хришћанима, па макар он први морао да погине у овом боју, што се на крају и збило" (79).

У бици против влашког Војводе Мирче као турски вазал учествовао је и Стефан Лазаревић. Поменуте Маркове речи упућене Константину Дејановићу забележио је управо Стефанов биограф. По српским летописима до битке је дошло 10. октобра 1394. (79)

Беседа ромејским ратницима

"Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под налетима непријатеља, онда када то захтева општи план војсковође. Ето, такви су војници најпоузданији. Храбри ромејски ратници! Уз помоћ Божију, непријатељ нас неће покорити ни сада, нити икада, док год смо у стању да носимо оружије и да се боримо за част отаџбине, за коју смо спремни и да умремо!" (Манојло II Палеолог) (78)

Према: Mark C. Bartusis, The Late Byzantine Army, Arms and Society, 1204-1453, p. 103. (78)

Скуп у Серу

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из ман. Манасија (1418)

"Недуго након што су прославили други престолонаследников рођендан, Јелена је морала да испрати супруга на пут у снегом завејане македонске крајеве, јер је султан Бајазит у град Сер позвао своје хришћанске вазале – цара Манојла Палеолога, његовог брата Морејског деспота Теодора који је управљао поседима Царства на Пелопонезу, затим Манојловог синовца Јована VII, који је у Царево име господарио Селимвријом и трачком обалом, као и српске владаре деспота Стефана Лазаревића и Константина Драгаша. Примио их је у древној ромејској тврђави која се већ десетак година налазила у турским рукама...

...Свесни у како тешком положају се налазе, деспот Стефан Лазаревић и Константин Драгаш решили су да прекину непријатељство које је дотле постојало између куће кнеза Лазара и куће Дејановића". (74-75, 76)

Старији историчари су скуп у Серу везивали за 1391 годину, а не за 1394, па су сматрали да је управо тамо уговорено венчање Манојла II и Јелене Драгаш. Данас је прихваћена ова друга година. Уосталом и Стефан Лазаревић је 1391. био још сувише млад да би могао самостално да присуствује једном таквом састанку. Његово пунолетство проглашено је 1393. године. (76)

Политика

Политика, 25. децембар 2010.

У суботњем Политикином Културном додатку изашао је приказ књиге "Последња византијска Царица".

Радио Светигора

На радио "Светигори" недавно је објављен наш чланак "Последња византијска Царица". Можете да га прочитате овде.

Водич за живот

Овде можете да прочитате наш чланак објављен у часопису "Водич за Живот" (бр. 2, новембар 2010, стр. 104-105):

Прича о српској принцези

која је шест деценија седела на константинопољском престолу

и била мајка двојице последњих источноримских царева

ПОСЛЕДЊА ВИЗАНТИЈСКА ЦАРИЦА

Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.

Поглед на Константинопољ

Constantinople in Byzantine times - view from the sky

"У Константиновом граду све је било широко и пространо. Подигнут као и Рим на седам брежуљака, сав од белог мермера, попут правих царских двери васељене Град је гледао на два континента, на Европу и Азију. Његове луке, са чистом и дубоком водом, могле су да приме хиљаде бродова и галија, што је престоницу и тада чинило једним од највећих лучких градова на свету. Цариград је био опасан венцем моћних зидина, као и високим, тврдим пирговима, који би већ и појединачно издвојени свакако заслуживали дивљење. Градски зидови имали су облик троугластог штита чије су две стране браниле прилаз са мора, а трећа са копна. Морске зидине су се дизале над Златним рогом и Мараморним морем. Од Влахерне на северу, која лежи изнад залива Златни Рог, до Златних врата на југу, са којих је отворен видик на Мраморно море, у дужини од шест миља пружао се троструки копнени зид који је кроз историју сваки пут представљао непремостиву препреку за освајаче. Затим се од Златних врата дуж обале Мраморног мора у дужини од готово седам миља простирао морски зид, све до Манганског манастира који је стајао на обали Босфора с погледом на другу страну мореуза, на Малу Азију. Одатле па све до Влахерне, где се круг затвара, морски зид у дужини од још шест миља гледао је најпре на Босфор а затим на залив Златни рог и на латинску Перу са његове друге стране". (51)

Опис Манојла Хрисолора из писма Јовану VIII (Бреје, 84-85). (52)

Једина византијска Царица Српкиња

Драгутин Анастасијевић (1877-1950)

"Од свих српских принцеза само једна је имала част да се уда за ромејског самодршца и уздигне у достојанство Августе. Та једна била је управо Јелена Драгаш, ћерка Константина Дејановића" (42)


Види: Драгутин Анастасијевић, Једна византиска царица Српкиња, Београд 1939 (одштампано из Браства, књ. XXX). (42)