Беседа ромејским ратницима

"Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под налетима непријатеља, онда када то захтева општи план војсковође. Ето, такви су војници најпоузданији. Храбри ромејски ратници! Уз помоћ Божију, непријатељ нас неће покорити ни сада, нити икада, док год смо у стању да носимо оружије и да се боримо за част отаџбине, за коју смо спремни и да умремо!" (Манојло II Палеолог) (78)

Према: Mark C. Bartusis, The Late Byzantine Army, Arms and Society, 1204-1453, p. 103. (78)

Скуп у Серу

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из ман. Манасија (1418)

"Недуго након што су прославили други престолонаследников рођендан, Јелена је морала да испрати супруга на пут у снегом завејане македонске крајеве, јер је султан Бајазит у град Сер позвао своје хришћанске вазале – цара Манојла Палеолога, његовог брата Морејског деспота Теодора који је управљао поседима Царства на Пелопонезу, затим Манојловог синовца Јована VII, који је у Царево име господарио Селимвријом и трачком обалом, као и српске владаре деспота Стефана Лазаревића и Константина Драгаша. Примио их је у древној ромејској тврђави која се већ десетак година налазила у турским рукама...

...Свесни у како тешком положају се налазе, деспот Стефан Лазаревић и Константин Драгаш решили су да прекину непријатељство које је дотле постојало између куће кнеза Лазара и куће Дејановића". (74-75, 76)

Старији историчари су скуп у Серу везивали за 1391 годину, а не за 1394, па су сматрали да је управо тамо уговорено венчање Манојла II и Јелене Драгаш. Данас је прихваћена ова друга година. Уосталом и Стефан Лазаревић је 1391. био још сувише млад да би могао самостално да присуствује једном таквом састанку. Његово пунолетство проглашено је 1393. године. (76)

Политика

Политика, 25. децембар 2010.

У суботњем Политикином Културном додатку изашао је приказ књиге "Последња византијска Царица".

Радио Светигора

На радио "Светигори" недавно је објављен наш чланак "Последња византијска Царица". Можете да га прочитате овде.

Водич за живот

Овде можете да прочитате наш чланак објављен у часопису "Водич за Живот" (бр. 2, новембар 2010, стр. 104-105):

Прича о српској принцези

која је шест деценија седела на константинопољском престолу

и била мајка двојице последњих источноримских царева

ПОСЛЕДЊА ВИЗАНТИЈСКА ЦАРИЦА

Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.

Поглед на Константинопољ

Constantinople in Byzantine times - view from the sky

"У Константиновом граду све је било широко и пространо. Подигнут као и Рим на седам брежуљака, сав од белог мермера, попут правих царских двери васељене Град је гледао на два континента, на Европу и Азију. Његове луке, са чистом и дубоком водом, могле су да приме хиљаде бродова и галија, што је престоницу и тада чинило једним од највећих лучких градова на свету. Цариград је био опасан венцем моћних зидина, као и високим, тврдим пирговима, који би већ и појединачно издвојени свакако заслуживали дивљење. Градски зидови имали су облик троугластог штита чије су две стране браниле прилаз са мора, а трећа са копна. Морске зидине су се дизале над Златним рогом и Мараморним морем. Од Влахерне на северу, која лежи изнад залива Златни Рог, до Златних врата на југу, са којих је отворен видик на Мраморно море, у дужини од шест миља пружао се троструки копнени зид који је кроз историју сваки пут представљао непремостиву препреку за освајаче. Затим се од Златних врата дуж обале Мраморног мора у дужини од готово седам миља простирао морски зид, све до Манганског манастира који је стајао на обали Босфора с погледом на другу страну мореуза, на Малу Азију. Одатле па све до Влахерне, где се круг затвара, морски зид у дужини од још шест миља гледао је најпре на Босфор а затим на залив Златни рог и на латинску Перу са његове друге стране". (51)

Опис Манојла Хрисолора из писма Јовану VIII (Бреје, 84-85). (52)

Једина византијска Царица Српкиња

Драгутин Анастасијевић (1877-1950)

"Од свих српских принцеза само једна је имала част да се уда за ромејског самодршца и уздигне у достојанство Августе. Та једна била је управо Јелена Драгаш, ћерка Константина Дејановића" (42)


Види: Драгутин Анастасијевић, Једна византиска царица Српкиња, Београд 1939 (одштампано из Браства, књ. XXX). (42)

Константин Драгаш и Света Гора

Једно од светогорских пристаништа (манастир Григоријат)

"После смрти деспота Јована 1378. године, Јеленин отац Константин Драгаш постао је господар читаве државе. Крајем XIV века он је био један од најмоћнијих обласних господара на Балкану. Захваљујући пре свега приходима од рудника ковао је сопствени новац, а почео је да зида и задужбину, манастир Светог Јована Богослова. Такође, великодушно је помагао Хиландар и друге светогорске манастире". (35)


Види: Милош Благојевић, Закон господина Константина и царице Јевдокије, ЗРВИ 44, 2007, 448-458. (35)

Струмица

Манастир Богородица Елеуса код Стумице (из 1080. године)

"Јован и Константин са својом мајком царицом Евдокијом све чешће су боравили у Струмици, где су од тада повремено издавали и повеље, мада је Велбужд до краја остао административни центар њихове државе". (34)


Јован Хаџи-Васиљевић, Драгаш и Константин Дејановићи и њихова држава (докторска дисертација на Философском факултету Бечког университета, објављена као посебан отисак из "Просветног Гласника"), Београд, 1902, стр. 36-37. (34)

Путовања

Краљица Јелена Анжујска и њен син краљ Милутин
(фреска из Грачанице, 1324)

Поклоничка путовања попут овога које је описано у другом поглављу књиге представљала су у Србији у XIV веку сасвим уобичајену ствар. Није била реткост ни да се искористе и у политичке сврхе. Такво је на пример било путовање краљице Симониде, четврте супруге Теодориног деде краља Милутина, која је најпре пошла у Београд, где се састала са Каталином, женом краља Драгутина, а затим су обе пошле у манастир Градац како би се поклониле гробу Милутинове и Драгутинове мајке, краљице Јелене (види: Архиепископ Данило, Живот краљице Јелене, у: Животи краљева и архиепископа српских, СКЗ, Београд 1935, стр. 72 и даље). (18)

Деспот Дејан и задужбине Дејановића

Поседи деспота Дејана (према Миодрагу Рајичићу)

Опис деспота Дејана и његове супруге дат је према фресци из цркве Св. Јована Богослова у селу Белову (М. Рајичић, Севастократор Дејан, стр. 20-21). Ова црква се као Дејанова задужбина помиње и у студији академика Владимира Р. Петковића, Стари српски споменици у Јужној Србији (1924): "У области Ћустендила (турско име Константинове Бање, седишта Константина Драгаша) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.) у којој Бугари беху до ногу потучени, па у њој погибе и њихов цар Михаил, подиже на месту на коме се он за време битке налазио са својим штабом.

Велбужд

Велбужд - остаци средњевековног утврђења на падинама Осогова

"Може се рећи да су прве године живота принцезе Јелене... биле обележене непомућеном срећом и спокојством. Провела их је у утврђеном граду Велбужду где се у то време налазио очев двор. Град се уздизао на шумовитим планинским обронцима, изнад широке долине којом је протицала река Струма". (11)

Велбужд се данас налази у Бугарској и зове се Ћустендил (Кјустендил – "Константинова бања").  Овај назив дали су му Турци управо по Јеленином оцу, Константину Драгашу, коме је град био престоница. Код Велбужда, који је по свему судећи у састав средњевековне српске државе ушао још у време краља Милутина,  одиграла се 28. јула 1330. године велика битка у којој је војска Јелениног деде краља Стефана Дечанског, и његовог сина, краљевића Душана, потукла бугарску војску. У бици је погинуо и бугарски цар Михаило. (11)